Translate to:

АДРЕСА ЗА КОНТАКТ – proibiro@mail.ru
Приказивање постова са ознаком Auto na vodu. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Auto na vodu. Прикажи све постове

AUTO NA VODU



АУТО НА ВОДУ
Пише: Ивона Живковић  25.06.2010.



Изгледа да аутомобил на воду није никакво чудо већ технологија која је још пре 20 година могла да се примени. Али, испречили су се себични интереси грамзивог нафтног картела који је зарад профита од "црног злата" лошим и застарелим технолошким решењима већ затровао читаву планету.


Водоник је елемент број један. Сачињен од једног електрона и једног протона. Верује се да деведесет одсто свих атома у Универзуму припада водонику. Ако се нешто може назвати Створитељем света или божјом честицом - онда је то водоник. Он ствара све. Древни Грци су му дали име онај који ствара воду.



 Када гори са кисеоником - ослобађа огромну енергију, када хлади - дубоко смрзава. При великим притисцима (преко 2,8 мегабара) он се претвара у метал. Снага хидрогенске бомбе (термонуклеарне) је тако велика да су се чак и манијаци који су је први тестирали, најпре у САД, па у СССР-у педесетих година, и ткако уплашили.

Наелектрисани атоми водоника (јони) у одређеној концентрацији (пХ) стварају течно ткиво - крв. У оваквом ткиву настаје живот који ми живимо и који се одржава помоћу кисеоника.

Само у САД се годишње произведе три милијарде кубних стопа водоника и користи за разне потребе. Иако се практично сагоревањем нафте (течног угљоводоника) у аутомобилима користи енергија водоника, спаљивањем у ваздуху остају токсична угљеникова једињења са кисеоником.

Зато је настојање да се за погон у аутомобилима користи већ издвојен водоник као гас, привукло одавно многе истраживаче.Идеје су биле разне, направљени су многи пројекти, као и неки веома успешни прототипови возила. Али, ниједан пројекат још није ушао у комерцијалну употребу.

Проблем је, као што можете претпоставити, профит који остварује нафтни и банкарски картел. Трговина нафтом одржава вредност долара, а помоћу вредног долара могу се куповати многе друге стратешке сировине, али и услуге и радна снага. У суштини долар је само папир.



Они који данас контролишу нафтна налазишта и поседују технологију за њено копање и прераду, на тај начин контролишу и читаво светско банкарско тржиште као и берзе.Логично је што нису вољни да се одрекну овог уносног бизниса. Ипак, огромна количина емитованог новца (папира) ствара проблем где га инвестирати. Зато би можда овом нафтно-банкарском картелу користила једна нова технолошка револуција у САД - стављање на тржиште нових хибридних аутомобила, који би као погонско гориво користили водоник гас. Наравно, под условом да технологија производње оваквог водоника, његова дистрибуција, као и дистрибуција аутомобила, буде опет под контролом истих транснационалних корпорација и њихових инвестиционих фондова. Да се спрема промена технологије у аутоиндустрији, али и другим индустријама, одавно постоје назнаке.


МЕДИЈСКА ПРЕДИГРА 

Наиме, већ неколико година трају интензивне психолошке припреме грађана широм света истакнутом медијском причом о глобалном загревању Планете због превеликог емитовања штетних гасова у атмосферу, посебно угљен-моноксида и угљен-диоксида.

Конвертовање токсичног угљен моноксида у мање токичан угљен диоксид путем каталитзатора у аутомобилима није право решење јер се ЦО2 који иде у атмосферу појављује као узрочник ставарња стаклене баште па се Земљина атмосфера, наводно, тако  прегрејава, топе се поларне ледене капа, расте ниво мора и сл.

На страну то што угљен диоксид због своје тежине остаје у виду смога сасвим ниско при тлу и што је фекат стаклене баште нопходан да би се одржала темпретура на Планети погодна за постојеће животне форме, загађеност животне средине (посебно у градовима )  је ипак евидентна.

Последњи инцидент са истакањем нафте у Мексичком заливу, који представља катасртофу без преседана, најубедљивији је показатељ милионима Американаца да се ту ипак нешто мора мењати. А увођење ове нове технологије могао би за САД да значи и излазак из економске кризе. Да се пређе на коришћење водоника као погонског горива у аутомобилима позвао је још 2003. Џорџ Буш, који је и сам члан нафташког клана. Његова жеља као Тексашанина, (јужњаци су већи националисти него сверњаци “јенкији”) побуђена је чисто “патриотским” разлозима (ако сте наивни нећете посумњати) да се Американци ослободе зависности од арапске нафте. (Тајна је да САД имају још више нафте него арапске земље, али се она још не користи…)

Тако се последњих година на ударним медијима у САД воде опсежне дискусије о томе како увести у игру нове хибридне аутомобиле који ће имати горивну ћелију на водоник гас.




 У промовисање овог концепта укључио се и СНН, глобална телевизија под контролом нафтно-банкарског картела и његова звезда Лари Кинг. Од нафтних компанија ШЕЛ се већ појављује са својим концептом пумпних станица које ће дистрибуирати водоник за аутомобиле. Направљена су и прототип возила која се танкирају водоником. И Фоx телевизија промовише ове идеје.
 



 Али право питање је: одакле ће се добијати водоник који ће ШЕЛ точити на својим пумпама? Добијаће се углавном из земног гаса, из једног процеса који је назван реформисање хидрогена.

У том процесу угљоводонична горива, а то су поред земног гаса и угаљ и нафта, реформирају се тако што се из њих најпре извуче водоник (сагоревањем у фабрици угљоводоника), а онда се он дистрибуира Шеловим станицама где се точи у аутомобиле као гориво. У горивној ћелији аутомобила се врши сагоревање водоника и кисеоника.



И ту је поента идеје. Угљоводоник из нафте неће више бити сагореван у карбуратору мотора остављајући за собом једињења са кисеоником (нпр.ЦО2) свуда где се ауто креће, већ само у посебним фабрикама. А да тај ЦО2, који наводно сада завршава високо у атмосфери, не би ишао тамо јер би се сагоревање угљоводоника вршило под земљом. Угљен-диоксид би онда био каналисан у специјално изграђена подземна складишта (као што се ради са нуклеарним отпадом) где би се чувао стотинама година.
  




Фабрике за сагоревање угљоводоника и складиштење ЦО2 можете путем директних страних инвестиција сместити у сиротињске земље које се стручним елаборатима покажу као географски најприкладније. И оне ће због оваквих улагања у њихову инфраструктуру бити срећне. На мапи су показане територије у Европи које имају такве погодне геокапацитете.   





Дај шта даш, кад су људи гладни и без посла, спремни су и да чувају белосветске отпаде. Сада вам је јасно зашто је агент банкарске олигархије Џорџ Сорош посвећен политичкој едукацији српских младих лидера, као што је, на пример,едуковао на специјалном курсу садашњег министра за заштиту животне средине Оливера Дулића. Овај министар зато обилато промовише Србију као "еколошку" државу (читај спремну да прими европско ђубре и инвестиције које иду уз њега) која ће у преради нафте користити најновије технологије и европске стандарде ( а који су и те како токсични). Дакле, све је питање нечије паклене игре са нечијом (не)интелигенцијом и незнањем.


У ствари, 96 одсто хидрогена који се данас производи настаје из оваквог реформирајућег процеса, и то од природног гаса (48 одсто), затим сагоревањем нафте (30 одсто) и угља (18 одсто). Само 4 одсто произведеног водоника се добија од електролизе, односно процеса којим се водоник и кисеоник могу добити разлагањем воде помоћу електричне струје.

Хидрокси гас (ХХО) који тако настаје, познат је због свог великог сагоревајућег потенцијала и већ је одавно комерцијализован као гас за заваривање, кување, али и као погонско гориво. Питање је само како га добити у што већој количини, уз што мањи утрошак енергије и што мање загађење ваздуха.

Али, проблем је, кажу стручњаци, што је потребна велика количина електричне енергије да би се електролизом добила довољна количина овог гаса, названог још и Браунов гас. Е, управо тај проблем је решио још пре двадесет година један Американац по имену Стенли Мајер. Практично, он је конструисао мотор за аутомобил на - обичну воду.




Стенли Мејер и његов "Дуне Буггy". 


Нажалост, његов изум је изазвао паничан страх код нафташа, па је учињено све да се на то заборави. Зато за име Стенлија Мејера, који је рођен у Охају 1940, вероватно нисте чули. Али, многи су у међувремену успели да схвате шта је он конструисао.

Погледајмо мало шта је то смислио Мејер и на чему је практично сам радио пуних 30 година. Иако није био формално едукован (заправо испраног мозга), био је кликераш и иноватор.




МОЋНА РЕЗОНАНТНА ЕЛЕКТРОЛИЗА?

Мејер је практично разрадио начин да у једном процесу веома контролисане електролизе, из воде извлачи водоник тако што је веома прецизно контролисао проток електрона, пуштао их и заустављао, стварајући при томе њихов јак набој.

Својим изумом он је практично успео да из оваквог процеса добије више енергије од количине енергије коју је било потребно унети за раздвајање водоника и кисеоника из воде класичном електролизом. Процес електролизе је замислио тако да више користи снагу напона, а не количину електрона. А и оне електроне који су протицали успевао је да контролише и усмери тако да му се не расипају.

Да објаснимо ово мало више за лаике како би то могло да ради.

Напон је једна од три познате силе, поред гравитације и магнетизма. Напон настаје услед разлике у количини електрона на две различите локације. Што је већа разлика у броју електрона у једној локацији у односу на другу, већи је напон. Да подсетимо да се у сваком атому налазе електрони и протони. Електрони су честице концентрисане у орбити око језгра, а протони су у језгру. Електрони су негативно наелектрисане честице, а протони позитивно. Атом водоника има један електрон и један протон, а атом кисеоника има осам протона и осам електрона. Када се споје два атома водоника и један кисеоника, због неједнаког распореда електрона у орбитама атома молекул воде је биполаран, тј. има позитивно и негативно наелектрисану страну.

Када се овакав молекул стави у поље под напоном, он се окреће на позитивну или негативну страну. Класичном електролизом се у водену солуцију константно уводе електрони који својом снагом постепено кидају енергетску (хемијску) везу у молекулу воде и он се на крају поцепа на атом кисеоника и два атома водоника. И то се назива хидрокси гас (ХХО).

У електролизи коју је разрадио Мејер проток електрона који су под великим набојем је спречен, па је молекул воде подвргнут много већем стресу тако да му хемијске везе молекула слабе, али се не раскидају све дотле док се то процесом не наложи. Дакле, радио се о ослобађању хидрокси гаса из воде на захтев.




Стенли Мејер и његов "Дуне Буггy". 

Нажалост, његов изум је изазвао паничан страх код нафташа, па је учињено све да се на то заборави. Зато за име Стенлија Мејера, који је рођен у Охају 1940, вероватно нисте чули. Али, многи су у међувремену успели да схвате шта је он конструисао.

Погледајмо мало шта је то смислио Мејер и на чему је практично сам радио пуних 30 година. Иако није био формално едукован (заправо испраног мозга), био је кликераш и иноватор.

Мејер је знао: ако се напон у електростатичком пољу подигне до извесног нивоа, електрони би били стргнути са молекула воде. Зато је хемијске везе у молекулу слабио постепено помоћу специфичног пулсирања на одређеној фреквенцији, али тако да се атомске везе не покидају већ само ослабе. Ако би се покидали, електрони би излетели са орбита и расули се неконтролисано.

 Тако је Мејер дрмусао молекул воде пулсевима на одређеној фреквенцији, а што је постизао подешавањем размака између електрода и одржавао атоме у хемијској вези, која је постепено слабила. Ово постепено пулсно наелектрисање јонизује водоник и кисеоник позитивно. Честице онда почињу да се сударају при константној брзини, а која се може и повећати и тада настаје ефекат раздвајања. Водоник и кисеоник тада излазе као гас. Тако се уместо дифузног расипања електрона код класичне електролизе (која је зато енергетски неисплатива), у овом процесу користила енергетска снага самог атомског поља у орбити електрона. И то је смањило енергију неопходну за добијање овог ефекта, а на крају процеса ослободило енергију из поља електрона. 

ЕНЕРГИЈА ВАКУУМА

Размишљања Стенлија Мејера у то време била су нешто потпуно ново и већина едукованих научника који су се слепо држали Првог и Другог закона термодинамике и учили да је међугалактички простор у свемиру празан простор (вакуум) то није могла да прихвати. А Први закон термодинамике каже да се енергија може преносити, али се не може стварати и уништити.

Убацити у процес електролизе мање енергије а добити више било је незамисливо. Одакле је онда Мејер створио више енергије него што је унео? Па из поља електрона.

Али и Мајер је схватио оно што је и Тесла давно пре њега схватио: да оно што се називало вакуумом заправо није био празан простор већ простор напуњен слободним честицама, који садржи значајну количину енергије, како је то објавио још 1873. и признати научник Џејмс Кларк Максвел у свом познатом раду "Расправа о електрицитету и магнетизму" ( Треатисе он Елецтрицитy анд Магнетисм).

Каснији научни радови су овај простор коначно дефинисали као "универзалну енергију", "енергију нулте тачке", "хаос", "енергију гравитационог поља" или "плазму". Дакле, читав међугалатички простор је плазма испуњена слободним честицама. У свемиру изгледа нема празног простора.

Када се у таквом простору створи и најмањи набој, честице се узнемире и пошто је простор потпуно испуњен, оне немају где да се помере а да не ударе у друге честице и настаје свеопште премештање у коме настаје наелектрисање и јонизација и ствара се ефекат сталног - Стварања. И не стварају се само атоми и молекули већ се изгледа ствара и енергија.

Да узме наелектрисање честице нечега (да ли  управо водоника) из ове плазме (јоносфере), Никола Тесла је смислио још педесет година пре Мејера када је конструисао своју пријемну опрему и мотор за аутомобил. Свој изум, мотор на космичку енергију, тестирао је на једном Пиерце Арроw моделу 1931. По сведочењу његовог рођака Сава, веома успешно. А онда је читаву скаламерију са одашиљачем фреквенција, пријемником и некаквим шипкама размонтирао и склонио. Да ли су те шипке биле сличне онима које се налазе у Мејеровој горивној ћелији? Разлика је можда била само у томе што је Тесла електроне увео у игру бежичним путем.

Тек недавно, 2005, јапански научник Наохиро Схимузу је научно потврдио да коришћење ултракратких пулсева може створити нови облик електролизе, "са много бољом ефикасношћу, али и даље инфериорно према Фарадејевим ограничењима".

У једном другом раду се каже: "Пронађено је да коришћењем ултракратког пулса са ширином од 300 наносекунди, електролиза се одиграва са механизмом којим доминира трансфер електрона који је различит од конвенционалног лимитирајућег дифузног процеса у ДЦ електролизи".

Дакле, и едуковани научници су схватили.

АУТО НА ВОДУ ИДЕ

Али, као ни Тесла, ни Мејер није био едуковани и титулирани теоретичар који је радио са формулама и развијао велике теорије уз помоћ донација и ухлебљења на државном или приватном универзитету, већ пасионирани експериментатор. Тако је вредно радио сам у својој кући у Гроув Ситију у Охају, да би почетком деведесетих година склопио своју погонску скламерију са горивном ћелијом на воду. Скаламерију је онда убацио у прототип аутомобила који је назвао "Дуне Буггy". И почео да га вози. На воду.

У демонстрацији коју је извео пред елитним научним именима из Велике Британије који су дошли да виде чудо технике - ауто на воду, а то су били Мицхаел Лаугхтон, декан за инжењеринг на Qуеен Марy Цоллеге у Лондону, адмирал сер Антхонy Гриффин, некадашњи контролор у британској морнарици, и др Кенетх Хиндлеy, хемичар истраживач, Мејерова ћелија је на њихове очи произвела далеко више мешавине водоника-кисеоника него што се може произвести обичном електролизом.


                                     


Према сведочењу ових људи највише их је запањило то што је Мајерова ћелија остала хладна, чак и након више сати производње хидрокси гаса из воде. 




Напон из генератора електричне поларизације цепао је молекул Х2О веома економично са утрошком изузетно мале енергије. И то је изгледа суштина те нове технологије и процеса пулсирајуће електролизе - постепено довођење молекула воде из стања течног у стање гасне јонизације када заузврат отпочиње и процес ломљења самог водоника (његових атома) и када се дестабилизују и сами гасни атоми како би  ослободили своју атомску енергију.

Дакле, испада да се неки атоми водоника цепају, а неки не. Из поцепаних излази атомска енергија.      

 У Мејеровој скаламерији постоји и појачивач струјног напона који сада неки следбеници Мејерове идеје настоје још да дораде тако да се помоћу њега може користити још мања енергија за наведени циљ. Производња гаса се тако контролише повећањем и смањењем напона. Најмањи напон неопходан за овај процес је око 1.500 В.

Али, тамо где је нормална електролиза воде захтевала проток струје који се мери амперима, Мајерова ћелија је постигла милиамперима.

Класична електролиза захтева и додавање електролита у воду, као што је сумпорна киселина, како би се потпомогла проводљивост електрона. Мајерова ћелија је потпуно била функционална са чистом водом.

Мајеров ауто је ишао бешумно, није се загревао. Није му био потребан резервоар за хидроген, нису биле потребне Схелл хидроген пумпне станице, није му био потребан земни гас и нафта. Мајер је проценио да би са 83 литра воде (један бојлер) могао да путује од Лос Анђелеса до Њујорка. Тврдио је и да је заменио класичне свећице са "убризгивачима" који уводе мешавину водоник-кисеоник у цилиндре мотора. Након што би вода била подвргнута специфичној електричној резонанци која би је постепеним пулсирањем разбила у њене атомске састојке, ослобођени гасови, водоник и кисеоник, након сагоревања поново би се вратили у водену пару.

Тврдио је да сваки ауто у САД може за 1.500 долара да претвори у ауто на воду.

Мејер је као проналазач добио и серију регистрованих патената. Своје проналаске је тако и регистровао по деловима. Они који су га познавали кажу да је био веома опрезан и готово "параноичан", баш као и Тесла, у настојању да сакрије детаље својих истраживања. А разни радозналци и стручњаци су га и те како обилазили, чак му замерајући да сакрива детаље јер је обичан преварант.

У документарном филму Превише близу Сунца, 1994, ББЦ му је, на препоруку већ поменутих британских стручњака, дао простор да прикаже овај свој аутомобил. И шира јавност је тада чула за ово откриће.

Америчка војска и те како је била заинтересована да се дочепа овог проналаска, баш као и нафтни бизнис. Војска је хтела да користи овакве моторе само за себе, а нафташи (наводно из Арабије) су му нудили милијарду долара за откуп свих права, с тим да на свој изум заборави и да за њега нико више не сазна. Мејеру се то није допало и он је настојао да сам дође до неког финансијера за даља истраживања која би водила комерцијализацији аутомобила. И то се моћнима није допало.

Тако је Мајер 1996. на основу "стручних" процена изгубио један вишегодишњи судски спор у коме је од  једног "потенцијалног финансијера" оптужен да је тежак преварант (јер није пристао да финансијеру открије све детаље свог рада) и наложено му је да плати обештећење од чак 50.000 долара. "Стручњаци" су на суду потврдили да је његов изум немогућ јер је њиме прекршен Први и Други закон термодинамике.

 ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ 

Двадесет првог марта 1998. Мејер је са породицом отишао на ручак у један ресторан у граду у коме је живео (Гроув Ситију) у Охају. Након ручка је у једном тренутку нагло истрчао из ресторана  и повикао да је отрован. Умро је неколико тренутака касније, на паркингу.

Званична дијагноза је била церебрална анеуризма. По сведочењу његовог брата, неколико дана након смрти у његову кућу су дошли државни агенти и однели његов ауто на воду Дуне Буггy  и покупили сву скаламерију из његове радионице. На сву срећу, један Стенов пријатељ је пре њих успео да склони његове цртеже и белешке које је водио током експеримената. И чувао их је све до своје смрти, када их је његова жена коначно преко интернета публиковала у целости.

Данас многи покушавају да реконструишу Мејеров мотор на основу његових скица и бележака.

И Херман Андерсон (1918-2004) који је деценијама радио као консултант при НАСА као и у америчким ваздухопловним погонима, смислио је сличну конструкцију мотора са погоном на чисту воду. Мотор је уградио у свој цхевролет цавалиер још 1972. Власт Тенесија му је дозволила да свој ауто на воду вози, али му је забранила да свој изум комерцијално користи.



Херманов ауто и свећица његовог мотора на водоник. 

О Теслином аутомобилу на "космичку енергију" можете прочитати на овом саиту.


Прочитај више...

Copyright2010 Skriveno saznanje Design by Izrada sajta | Zlatibor na dlanu

PVC stolarija Adaptacija stana | Molerski radovi | Spusteni plafoni | Slike i zakon postanja | Opel auto delovi Auto placevi Auto servis vw Back to TOP