Translate to:

АДРЕСА ЗА КОНТАКТ – proibiro@mail.ru

СРБИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА ЈЕ ЗЕМЉА ВИСОКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

СРБИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА ЈЕ ЗЕМЉА ВИСОКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ



 ИНТЕРВЈУ: МИЛИСАВ САВИЋ, писац

Пре доласка Турака, српска уметност готово да је била равна оној која се у то време стварала у Тоскани

26.05.2014. ПОЛИТИКА, за ФБР приредила Биљана Диковић



Фото Томислав Јањић
Друштво „Рашка школа” објавило је књигу Милисава Савића (1945), нашег познатог писца, двојезично, на српском и енглеском, под насловом „Долина српских краљева“ (The valley of Serbian kings). У поднаслову књиге, коју је на енглески превео Тимоти Џон Бајфорд, стоји: „Пролећно путовање 2013” (A spring journey 2013). На својеврсно ходочашће, аутор је пошао од манастира Жиче, а завршио у једној цркви у Тутину. Поред најпознатијих манастира, Студенице, Сопоћана, Градца, Бањске, Ђурђевих ступова, Црне реке, Нове и Старе Павлице, Савић је обишао и велики број мањих сеоских цркава, оних сакривених у беспућима Голије, Копаоника и Рогозне. Књига, у којој је 65 романсираних прича о манастирима, илустрована је фотографијама које је Савић сам снимио.
Библиотека „Карло Бијелицки” из Сомбора објавила је недавно Савићеву књигу „Изабране приче, с коментарима”, јер је добио награду „Вељкова голубица“ 2012, а Културни центар Новог Сада доделио му је награду „Милован Видаковић”.


* Како сте дошли на идеју да напишете књигу „Долина српских краљева”?
После ишчитавања старих путописа о рашком крају, схватио сам да ту има на десетине и десетине мањих цркaва из немањићког и постнемањићког периода. На свом путу од Дубровника до Цариграда, почев од 15. па до 19. века, западне дипломате и мисионари, пролазећи рашким крајем (Пријепоље, Сјеница, Нови Пазар, Бањска, Куршумлија), запазили су многобројне манастире и цркве, од којих је некима данас тешко ући у траг. Из 19. века најзначајнији је свакако Гиљфердингов путопис. Јоаким Вујић није залазио у Ибарску долину, Михајло Валтровић и Драгутин Милутиновић стигли су до Рашке. Жеља ми је била да ходочастим трагом ових старих путописаца.
* Да ли се ваше ходочашће разликује од њиховог?
У техничком смислу, не много. Пошто нисам имао теренско возило, до многих забачених цркава, или градова, пешачио сам сатима. Често сам и лутао, јер је већина стаза зарасла у траву, а од путоказа ни трага. На град Јелеч, сигурно најнеприступачнију, али и најпиторескнију тврђаву на мом путовању, попео сам се тек у четвртом покушају, после четворочасовног ломатања уз каменити Црни врх. Сељаци су ме упозоравали да у тој дивљини могу набасати на медведе и вукове. И на змије. Градови Рас, Јелеч, Брвеник данас су станишта љутих гуја. Покушао сам да у Новом Пазару купим серум против змија, ниједна апотека га није имала.
* Путовали сте сами?
Буквално да, али са мном су били истраживачи наших старина Александар Дероко, Ђурђе Бошковић, Војислав Ј. Ђурић, Светозар Радојчић, Сретен Петковић, Петар Ж. Петровић, Радомир Станић, а од писаца Растко Петровић, Григорије Божовић, Светислав Мандић, Слободан Ракитић…
* Задивила вас је лепота мање познатих цркава?
Пре неколико дана вратио сам се из Фиренце. Пре доласка Турака, српска уметност готово да је била равна оној која се у то време стварала у Тоскани. Србија средњег века је земља високе цивилизације. Задивила ме је лепота неких крајева. Обале Рашке и Ибра цветају у пластичним кесама, али то није случај са долином Студенице, која готово да личи на ону из немањићког времена.
* Пролазили сте кроз бајковите пределе?
Јесам. Једино што је та бајка без оних који воле бајке – без деце. У тим пределима живе углавном стари људи. Голија и Рогозна су прелепо царство старих.
* Какав ефекат очекујете од ваше књиге?
Кад сам показао рукопис академику Динку Давидову, он  је приметио да моја књига може да има и позитивне и негативне ефекте. Позитивне: да ће надлежне институције спречити даље пропадање овог непроцењивог блага. Негативне: да ће лопови покрасти вредне иконе из неких цркава, које су углавном незакључане и без чувара.
* Од мање познатих цркава, које бисте издвојили?
Цркву Св. Петке у Трнави, крај Рашке. На надвратнику вас очекује грешница – наго здраво, буцмасто, сељачко девојче, које уједа дебела змија – да вас подсети колико сте грешни. А онда одмах до врата – прелепа фреска Св. Илије. Не случајно, јер кад на Голији загрми, онда се тресу и земља и небеса. Иначе Св. Илија личи на бога Перуна. У цркви у Живалићима Исус Христос, грубог, испошћеног лица, подсећа на пештерског сељака, опаљеног сунцем и ветровима. У селу Бинићи, негде у недођији, под врховима Голије, очекује вас раширених руку Богородица Оранта. Као да жели да вам каже: па дођите ми чешће, досадило ми овде да самујем, с вуковима и медведима. Али, прави бисер је малена Црква Св. Петра и Павла у Тутину. По сликарству готово равном оном из оближњег манастира Црна река. Фреске страшног суда су дантеовске, али на српски начин. На једној видимо нагог човека у огњеној реци. Да би било јасније о коме је реч, сликар је исписао поред слике наслов: „Богаташ”.
* Наилазили сте и на примере лепе пластике?
Највише је има у Студеници. На довратницима и допрозорницима налазе се  бестијаријум и хербаријум, којима би и Борхес позавидео. Најлепше скулпторне украсе имала је Бањска, манастир који је, поред Ђурђевих ступова, највише рушен. Једна од прелепих скулпура из Бањске завршила је, срећом, у манастиру Соколица, где се и данас налази. Лепоту соколичке Богородице први је открио Растко Петровић. Он је у њој видео здраву, косовску сељанку.
* У цркви у Јелакцима пронашли сте занимљиве примере надгробне пластике?
Јелакци су родно село академика Миодрага Б. Протића. У поду цркве уграђено је на десетине надгробних плоча са уклесаним људским главама у стилизованом маниру. Неке главе, крупних очију, личе на ванземаљце. Иначе, ова пластика највероватније припада студеничкој клесачкој школи, која је наставила да ради и после пада српске државе. У манастиру Придворица високо на зидовима уграђене су три такве главе, за које Радомир Станић мисли да представљају ктиторе, обновитеље манастира. Поред сваке цркве налази се и старо гробље. Нису у питању само средњовековне некрополе, има их и старијих. Колико знам, тим гробљима бавио се мали број истраживача. За разлику од цркава, које су рушене, гробља су мање-више остала сачувана. У њима је наша историја, како би рекла Исидора Секулић.
* Најудаљенија црква на вашем путовању била је Црква Св. Николе на Мокрој гори, на Косову?
И до ње сам стигао блатњавом стазом после два сата пешачења. Из 17. века је, иако су ми сељаци рекли да је то немањићка светиња. У њој има неколико добро очуваних фресака светих ратника. Ови свеци су ту, како би то рекао Хамваш, на последњој и вечитој стражи.
* У књизи „Изабране приче, с коментарима”, додали сте, на почетку сваке приче – коментар. Зашто?
Модерна књижевност није ништа друго него коментар – већ написаног. Па и ненаписаног. Коментар је већ прогутао класичну књижевност.
* Недавно сте добили награду „Милован Видаковић”. Реците нам нешто о значају овог заборављеног писца?
Драго ми је што сам се придружио списку угледних носилаца награде. Драго ми је и због имена, јер је Видаковић творац модерног српског романа. И те како је знао како се пишу хитови, и за своје време имао је читалачку публику о којој ја могу само да сањам. Уколико би се његов језик осавременио, он би и данас имао многобројне  читаоце. Његовом забораву доста је допринела и Вукова критика, с данашњег становишта неутемељена и промашена.
Најстарији гени после Великог Потопа
Зоран Радисављевић
објављено: 14.05.2014


0 коментара:

Постави коментар

  © Copyright2010 Skriveno saznanje Design by Izrada sajtaDigitalni marketing

PVC stolarija zeolit laminat letovanje grcka Adaptacija stana | Molerski radovi | Spusteni plafoni | Slike i zakon postanja | Opel auto delovi Auto placevi Auto servis vw | Poslasticarnica prica | Moja pekara Back to TOP