Извори
ИЗВОРИ
Овај есеј настао је као извод из знатно сложенијег материјала, обрађеног, систематизованог и излаганог упериоду од 1970. до 1980. године. Намењен је оним истраживачима који улажу напор да продру иза материјалне баријере, технолошке инерције и потрошачке опсесије циклуса у коме живе. Скреће се пажња пажљивим читаоцима даизнету материју прихвате као полазну основу за сопствена истраживања и размишљања. У том смислу наведене ставове треба примити као одраз знања добронамерних претходника, али са резервом, као једну од алтернатива упокушају да се превазиђу релативне истине које конституишу нашу представу
Овај есеј настао је као извод из знатно сложенијег материјала, обрађеног, систематизованог и излаганог упериоду од 1970. до 1980. године. Намењен је оним истраживачима који улажу напор да продру иза материјалне баријере, технолошке инерције и потрошачке опсесије циклуса у коме живе. Скреће се пажња пажљивим читаоцима даизнету материју прихвате као полазну основу за сопствена истраживања и размишљања. У том смислу наведене ставове треба примити као одраз знања добронамерних претходника, али са резервом, као једну од алтернатива упокушају да се превазиђу релативне истине које конституишу нашу представу
о реалности у којој живимо.
Тражење правог пута присутно је у свим доступним предањима и писаним изворима информација, која претходенашем циклусу, а његово изналажење субјективан је доживљај појединаца или заједнице, и огледа се уманифестацијама духа израженим кроз
културу и стил епохе. Истраживање реалности захтева потпуно ангажовање личности, усмерено кроз систематски и упоран рад и комплексан приступ сазнању, независан од вештачки испарцелисаних дисциплина и историјских „изама".
Оваква интегралност приступа резултира интеграцијом сазнања, која сама по себи представља највећи капитал сазнаваоца. У том смислу потребно је са дужним поштовањем односити се према раду и личности оних претходника, који су цео живот посветили изналажењу праискуства или откривању нових истина.
Гледано ретроградно, изложени материјал настао је као целина спонтано, без икаквог претходног концепта.Заправо, између 1965. и 1970. године, инициран одређеним узроцима (које није неопходно поменути) почео сам на темељима званичне науке, да истражујем објашњења за појаву која се назива левитацииа; која у својој манифестацији садржи енергетске карактеристике које су указивале на спосбност супротстављања
гравитацији — коју сам у то време сматрао силом. У том смислу кренуо сам у истраживање кроз детаљно изучавање универзитетских уџбеника: механике, таласног кретања, топлоте, електрицитета, магнетизма, термодинамике, физике чврстог стања, физичке хемије, квантнемеханике, радио-хемије, спектроскопије, физике плазме, високонапонског инжењерства итд; од познатих аутора: Ф.Сирса, Ч. Китела, В. Мора В. Ројанског, Г. Фридландера, Ј. Кенедија, Џ. Харисона, Р. Лорда, Ј. Луфборова, А. фонЕнгела, Е. Куфела, М. Абдулаха и других.
Правећи изводе и студирајући теоретске и емпиријске основе, одговор на изучавани феномен назирао се у интеракцији енергетског поља са материјалним системом; међутим, каузална веза између гравитационе појаве и њенихузрока била је исувише танана. Већ после овог циклуса било је очигледно да постоји много више питања него одговора у званичној науци, која се углавном бави феноменологијом процеса одговарајући на питања шта и како, а врло ретко или никада на питање зашто. Зато сам одлучио да други циклус истраживања усмерим на старе изворе информација. Трагајући за подацима о енергији поља и њеним манифестацијама и средњевековним, римским, грчким, египатским, асирским, ламаистичким, таоистичким, претхиндуистичким записима и фолклорним предањима разних америчких, азијских и афричких култура,захваљујући раду: С. Сантесона, Џ. Чечварда, Ј. Царића, В. Беџхота, П. Јевтића, С.Н. Крамера, Р. Грејвса, Р.Патаија, Патандјалија, Ј. Келера, З. Косидовског, Е. Венца, Љ. Ристановића, Д.Г. Сузукија, Р. Фласелијеа, Џ.Контеноа, Ј. Аубојеа, П. Монтеа, Јогананде и многих других, дошао сам до сазнања о интегралној науци коју су неговале претпотопне цивилизације, а која према неким изворима датира и 70.000 година пре задње геоморфолошке катаклизме, када су великим делом уништене тековине претходних циклуса. Трагови тих цивилизација и њиховог знања остали су углавном у виду археолошких фрагмената, или као
завет појединих група сазнаваоца.
Ове групе биле су принуђене да се издвајају и временом формирају духовну властелу. Она је старо знање преформулисала у религијско учење, које је даље доживљавало веће или мање трансформације.
Заједнички приступ у свим доступним античким и претпотопним изворима, указивао је на изузетан значај хармонијских принципа, за разлику од средњевековног мрака који је нашу реалност усмерио на грубе механичке принципе радних процеса, засноване на уништавању материје. У оквиру хармонијских принципа значајна учења посвећена су разумевању и примени вибрација, које се сматрају узроком и последицом сваке активности.
Сада сам се налазио знатно ближе објашњењу појаве левитације, коју сам истраживао, али се у мени родила жеља да ревидирам своје класично, механичко образовање из других области. Тако сам у трећем циклусу наставио да радим на првобитној теми, и да истражујем неколико основних појмова изнетих у претходном есеју. Вратио сам се поново званичној науци али сада је то била област: астрономије, философије, психологије, биологије, бионике, теологије и других области од добро познатих аутора: Ф. Хојла, Џ. Тејлора, Р. Бошковића, И. Асимова, Р. Тота, Т. Викса, Т. Маркета,Т. Пенсека, Џ. Хопкинса, Ј. Хермана, Платона, Канта, Хегела, Ж. Бержијеа, Џ. Меквеја, К. Сагана, Ј.Шкловског, А. Кларка, С. Лема, Е. Лоша, Ф. Вандерберга, 0. Неуберта, А.С. Ландберга, Ј. Батлера, П. Андерса, Р.Винера, В. Селхуса, Р. Кевендиша, Р. Докинса, К.Г. Јунга, Е. Фрома, М. Ризла, М. Ебона, В. Келера, Л. Ватсона,Џ. Бердфорда, В. Кенсинктона и других, подвргавајући њихове ставове анализи заснованој на претходномсазнању о хармонији, вибрацијама и размени енергије као услову за свако збивање у Реалности.
После ових анализа схватио сам прави узрок погрдних назива и подсмешљивих текстова, који се односе на астроиогију, аихемију, метафизику и парапсихологију, формулисаних крајем средњег и почетком новог века, као одраз неразумевања и лошег васпитања. Уместо сталоженог и упорног рада на изучавању традиције, предања истарих записа, углавном је присутно нестрпљење условљено нереалним жељама и применом грубе силе. На срећу неки од најбриљантнијих умова нашег времена оставили су за собом трагове о покушајима интеграције сазнања. Тако је Алберт Ајнштајн написао предговор за књигу Аптона Синклера „Ментални радио" покушавајући да телепатију објасни квантном механиком. Никола Тесла је у свом приватном животу интензивно проучавао окултне феномене. Ернест Шредингер је у својој књизи „Шта је живот — ум и материја" анализирајући механизме живота са становишта теоретске физике застао пред појмом духа док је Рејмонд Моди професор филозофије медицине у књизи ,,Живот после живота" описао доживљаје пацијената за време њихове клиничке смрти.
Ради бољег увида, са најбољом намером, препоручују се: животно дело пуковника Џемса Чечварда, које се односи на истраживање најдаље прошлости цивилизације на нашој планети преко нага—маја мртвог језика са глинених таблица братства наакалс из ламаистичких манастира; и огроман комплементарни рад пуковника Артура Паувела, који је у пет томова уобличио основе теозофског учења Јелене Блавацке, Ане Бесан, С.В. Лидбитера, В.Ј. Килнера и многих других, који су западној цивилизацији пренели део претпотопних учења о човеку и његовим могућностима.
У Београду, маја 1981. Мр. Божидар Милосављевић
Прочитај више...