Translate to:

АДРЕСА ЗА КОНТАКТ – proibiro@mail.ru

Рад

Треће излагање : Р А Д

3.1. После напред изнетог процеса настајања, трајања и одумирања одређене реалности, корисно је мало пажње посветити радном процесу, без кога ове трансформације нису могуће. У најопштијем смислу појам рада односи се на размену енергије између неког система и његове околине. Рад може бити: механички, хидраулични, пнеуматски, термички, електрични, магнетни, психички, или неке друге природе, и може се означити изразом:

W = Ф цос α

Исти појам може се изразити нешто конкретније

д'W = П дВ

изједначавањем рада са дејством притиска на део неке запремине, што нас даље води у област термодинамике.

3.2. Истраживање својстава разних садржаја у енергетском пољу подразумева евидентирање понашања тих садржаја под утицајем дејства енергије из поља; изналажење корелативних односа између ових појава и дефинисање нових параметара за боље разумевање насталих процеса. С тим у вези рад зрачењем од изузетног је значаја, обзиром на претходно истакнуту међу зависност кинетичке и потенцијалне енергије у систему и окружењу. Исто тако неопходно је добро упознати природу енергетског поља, како би се што приближније утврдили утицаји појединих његових параметара у процесу размене енергије са системом, који се у њему налази.

3.3. Према основном концепту, размена енергије зрачењем између поља силе и произвољног система може се одвијати у три облика:

- Wп > Wс; ако је зрачење поља веће од зрачења система, онда систем врши пасиван рад, односно поље врши активан рад у односу на систем, који се назива
сиво тело.
 - Wп = Wс; ако је зрачење поља једнако зрачењу система, онда поље и систем врше неутралан међусобни рад. Систем се тада назива
црно тело.
 - Wп < Wс; ако је зрачење поља мање од зрачења система, онда поље врши пасиван рад, односно систем вршиа ктиван рад у односу на поље и назива се бело тело.

 У вези са овим елементарним знањем, можемо напоменути да се размена енергије зрачењем између поља и система одвија тако, што се део енергије поља рефлектује од система назад у поље, а део енергије апсорбује у систем. Апсорбовани део енергије поново се из система емитује у поље.

Wп= Wр+Wа =>Wа = Wе=>Wр = ΔW.

3.4. Овако описан процес важи за сива тела која углавном чине реалност наше планете. Код црних тела нема рефлексије тако да ова тела сву енергију поља апсорбују да би је касније емитовала назад у поље. Код белих тела нема апсорпције, она сву енергију зраче у поље. Исто тако очигледно је да је рефлектовани део енергије разлика између зрачења поља и система и да представља количину рада коју поље врши у односу на сиво тело, што се може исказати заменом Стефан-Болцмановог закона у Кирховој једначини:

Wе = е α Т4

3.5. Како је Виновим законом успостављен однос између учестаности супстанце и њене температуре

ф = 5,8 x 10 10 Т

када у Кирховом изразу заменимо ову вредност добијамо количину рада који поље врши према сивом телу изражену преко учестаности поља односно вибрацијом.

Wе = е α < 5,8x10 10 ) 4
(недостаје део формуле)

3.6. Истраживање феномена гравитације, као радног процеса, започело је разматрањем
негативне масе у Њутновом закону, за системе гасова који напуштају атмосферски омотач.

Ф = ц• мп • мс /п2=> — Ф = ц• мп • — мс / п2

Дошло се до појма негативне густине у односу на средњу вредност густине атмосфере,

м = п• В => — м = ( — п) • В =>пс <>по

што је указало на глобалну тачност Архимедовог закона којим се ова појава тумачи. У трагању за детаљнијим објашњењем ове појаве анализиране су вредности кинетичких енергија, гасног притиска и квадрата брзине осциловања молекула гасних система и атмосфере.

Ек = 1/2 мц2= 3/2 ПВ= 3/2 нРТ = 1/2 УQ = 1/2 фИ

из чега даље следи

ц2= 2Ек / м ; П = 2Ек / 3В ; Т = 2Ек / 3нР

Медутим, редослед добијених вредности није у потпуности одговарао понашању гасова у атмосфери.

3.7. Када је вредност квадрата средње брзине осциловања молекула редукована
по јединици масе молекула коју осцилује, дошло се до задовољавајућих резултата. Тако је настао појам капацитета негативне тежине супстанце:

Кнт = ц2/ м ; (ц2/ п• В)

који представља специфичну осцилаторну способност јединичне масе, при одређеним условима. Дискусијом овог израза може се уочити да је ова способност пропорционална повећању енергије при константној маси, или смањењу густине масе при константној енергији система.

3.8. Даљом разрадом ове идеје дошло се до појма граничне вредности овог капацитета, који се односи на гас  азот кога има 78% у атмосфери, и који својом специфичном осцилаторном способношћу, одолева гравитацији формирајући атмосферски омотач наше планете.

К° нт - АЗОТ

Уколико вредност овог израза заменимо у општем облику обрасца за кинетичку енергију добијамо израз

Кнт= 2Ек / м2

Даљим разлагањем кинетичке енергије на термичку, електричну и магнетну компоненту добијамо једначину која детерминише бестежинску раван поија.

Кнт= 2 •фν/ м2(дЕт + дЕу + дЕф)

Вредност капацитета могуће је изразити и преко учестаности, разлагањем брзине осциловања

Кнт= (λ• ф)2/ м

из кога је очигледно да је капацитет негативне тежине пропорционалан повећању степена осциловања, а реципрочан маси која осцилује.

3.9. Ако напред изложено запажање, искористимо за објашњење природе енергетског поља планете у атмосферском омотачу, можемо са сигурношћу тврдити да је оно термо-електро-магнетне природе. Исто тако може се закључити из понашања азота да енергетско поље има своју бестежинску раван детерминисану граничном вредношћу специфичне осцилаторне способности јединичне масе и једначином из претходног става, саодговарајућим параметрима за термичку компоненту енергије (дЕт) електричну (дЕу) и магнетну (дЕΦ) - (видиприлог 3).

3.10. Када графички представимо међусобне утицаје ових параметара у просторном координатном систему, очигледно је да се материјална честица система налази у сложеном енергетском пољу, које је дефинисано међусобним утицајима ових параметара што се може изразити преко вредности капацитета негативне тежине поља или јединичне масе која се у њему налази. У зависности од вредности ових капацитета честица се може налазити: испод равни, у равни или изнад бестежинске равни поља. Ако је испод равни онда је то сиво тело; ако је у равни онда се ради о црном телу; а када је изнад равни ради се о белом телу, које врши рад у односу на поље у коме се налази.

3.11. Уколико енергетско поље замислимо као поље наше планете, а честицу материјалног система као неко сложено оруђе које врши користан рад — гравитацију можемо схватити, не као силу већ, као просторну појаву, која има своју термичку, електричну и магнетну компоненту, а последица је процеса размене енергије између енергетског поља и оруђа које се у њему налази. У том светлу Архимедов закон у коме се потисак супстанце поља јавља као последица мање густине система, може се објаснити и као радни процес зрачењем између система и поља — условљен разликом специфичних осцилаторних способности поља и система (по јединичној маси).

Wп - Wс =  ΔW

3.12. Анализом понашања јединичне масе произвољног система у бестежинској равни
енергетског поља планете,долазимо преко размене енергије између система и планете које се потиру, до међу зависности укупне енергије система по јединичној маси са одговарајућом енергијом планете;

ΣЕси / м си <> Σ Е пл  / м пл

из које даље произилази, за услов левитације произвољног система у енергетском пољу планете, Закон симетрије кинетичке и потенционалне енергије система по јединичној маси;

Ек / м с <> Е к / м с

односно услов за еквивалентност квадрата брзине осциловања јединичне масе са гравитационом константом и пречником планете.

ц2 <> 2 Рг

1.8. Даљим разматрањем горњег израза можемо закључити да су квадрат брзине осциловања и гравитациона константа енергетски услови, који се јављају као коефицијенти трансформације кинетичке у потенционалну енергију и обратно, а манифестују се као интензитет инерције исказан гравитационом константом у изразу за потенционалну енергију; или као моменат инерције исказан квадратом брзине осциловања у изразу за кинетичку енергију. Из овога даље следи закључак да ни гравитација ни њој супротна левитација нису силе, већ резултанте размене енергије између планете и произвољног система, које се јављају као спољна манифестација унутарњег енергетског стања система ипланете. За већу потенционалну енергију система од кинетичке, јавља се гравитација са смером дејства у корист планете;

Е п > Е к— > г > ц 2  / 2Р — > Q > 0

док се за већу кинетичку енергију система од потенционалне, јавља левитнција
са смером дејства у корист система.

Е к > Е п— > ц 2 > 2Рг — > Q <= 0

1.9. На тај начин затвара се круг објашњења за феномен левитације — између Архимедовог закона о потиску средине објашњеног радним процесом зрачења и Закона о одржању укупне енергије и симетрији кинетичке и потенционалне енергије. Оба закона у погледу формулације услова за левитацију произвољног система, сагласни су у погледу релевантности момента инерције јединичне масе исказаног квадратом брзине осциловања у функцији гравитационе константе и пречника планете; који се као енергетски услови могу манифестовати кроз разне типове радних процеса, а не само кроз праволинијско кретање.

3.15. На крају овог кратког излагања потребно је истаћи да рад није само проста размена енергије система саокружењем, већ је за овај процес потребно знање и оруде.
Према томе рад је функција од три променљиве различитог интензитета; при чему је могућа различита ефикасност у зависности од интеракција наведених параметара.Очигледно је
знање далеко најутицајнији параметар, тако да у спектру могућности експоненцијално утиче на прираст ефикасности радног процеса, при чему је могуће упроштавање оруђа или смањење потребне енергије долимитираног минимума.


Прочитај више...

Copyright2010 Skriveno saznanje Design by Izrada sajta | Zlatibor na dlanu

PVC stolarija Adaptacija stana | Molerski radovi | Spusteni plafoni | Slike i zakon postanja | Opel auto delovi Auto placevi Auto servis vw Back to TOP