Translate to:

АДРЕСА ЗА КОНТАКТ – proibiro@mail.ru

ДЕМОНИ И ЉУДИ - АКТУЕЛНА ТЕМА - Сергеј Иванов

ДЕМОНИ И ЉУДИ - АКТУЕЛНА ТЕМА - Сергеј Иванов

Део текста из књиге Сергеја Иванова, из Београда, који је ово као писмо упутио свим релавантним институцијама у Србији априла 2001 године, актуелан је сада када живимо у периоду интензивне трансформације и деградације морално – етичких и духовних вредности људских бића, на нашој планети ! Корисно је да што више пријатеља Истине и здравог Разума, упознају садржај овога текста, ради лакшег препознавања збивања у свом Окружењу !

ОПСЕДНУТОСТ је појава када демонски дух преузме команду над човековим телом, што значи да када нешто говори или чини то не чини човек, већ демон. Као што је човеков дух "привезан" за човеково тело, исто тако на његово тело "привезао" се и демон. И, пошто је демон астрално јачи -  телом управља" он," мада човек има осећај да он сам њиме управља. Опседнути човек уопште није свестан да није господар својих речи и телесних покрета, мада зна да "неко некако утиче на њега". Да неко други стално говори уместо њега и командује његовим поступцима, то њему не пада на памет.

Јер, ако неко говори уместо њега,  помислио би он када би уопште нешто мислио, тај говори баш оно што је он сам хтео да каже. А ако говори исто, што би говорио уместо њега? Ствар је, међутим, у томе што тај други не говори баш исто.

Како демон постиже толику тајност?

Тако што се понаша у складу са човековим особинама. Обзиром да он у сваком моменту зна шта човек мисли, жели и осећа он са незнатним изменама понаша слично онако, како би се понашао и човек, да је слободан. Када би неко покушао да човеку то објасни, показало би се да он не жели да слуша "такве глупости" – јер би уместо њега наступао демон. Када демон неби био господар човековог тела, он не би
 могао да говори, тј. да лаже и чини разна разна друга зла. Када би човек имао власт над својим телом и кад би могао да говори, он би демона могао и да "изда", а то се не догађа никад.

Обзиром да се опседнутост односи само на тело, човеков дух је слободан. Човек је створење са слободном вољом, она чини суштински део његове личности, јер без ње он не би могао да изврши свој основни задатак, који му је од Бога рођењем дат, а то је да се слободно определи како ће живети.

«Нећеш ми бити мио, кад добро Чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији»  (Прва Мојсијева 4.7)                        
Из овог Библиљслког цитата се види да демон (грех) опседа човека тек када он свесно греши, као и да је човекова воља изнад демонове. Међутим човекова воља је изнад демонове само теоретски, јер је он, не интересујући се за Истину, не користи на своје стварно добро, што значи да је злоупотребљава, а тада су демону одрешене руке да са њим чини малтене што хоће. Када се човек не интересуие за истину, то значи да га сопствени живот не занима много, и зато се демону допушта да његов живот узме у своје рукеу Иначе, демон је створење без слободне воље. Да није тако, не би га било могуће истерати из опседнутог човека.

Чињеница да демон нема слободну вољу, говори да он мора чинити оно што је човекова воља, с тим што је воља једног човека врло растегљив појам, може да се изрази на безброј различитих начина, што значи да демон може увек да бира шта ће у конкретној ситуацији да учини. Кад човек не би могао да учини онако како сам одлучи, то би значило да он нема слободну вољу, а он је има. Чињеница да демон своје циљеве постиже лукавошћу, а не силом, говори да он не може да чини шта хоће, тј. да зависи од човекове воље.

То значи да када би човек хтео да учини нешто одређено, демон не би могао да чини супротно, морао би да учини баш то. То јеси, када би човек чврсто желео да чини само добро, демон би морао да чини само добро. Међутим, кад би заиста толико пазио шта ради, човек под власт демона никад не би ни стигао. Дакле, демон може да чини и оно што човек не би учинио (рекао), уколико је то у оквиру човекове воље, и управо због тога што је то у оквиру његове воље, човек не реагује.

Демон може и да "проба мозак" човеку, тј. да чини и оно што човек уопште не би учинио (рекао), то је и суштина демонског "посла", па ако човек на то не реагује, онда је то исто као да је то била његова воља.

Зашто се демон понаша у складу са човековим особинама? Зато да би човек веровао да то говори (чини) он сам, те да не би    реаговао на оно што учини (или каже) демон. Јер, када човек нимало не сумња да су то његове речи, онда он стоји иза њих или, у најмању руку, не реагује на њих, често и када види да те речи (поступци) нису на месту. Јер, како не би бранио "своје сопствене речи и поступке"?! Уствари, те речи и поступке "брани" демон јер опседнути човек не може да говори! И то тако иде све док човек не реагује. Пошто човек види да му се неко "меша у живот", тиме што не реагује, он се саглашава са свим оним што демон учини у његово име. Зато на опседнутом човеку лежи кривица за сва зла која почини демон.
Пошто демон зна сваку човекову мисао, а користећи се његовим незнањем - да неко у својој власти има његово тело - он га увек лукаво омета да сазна или учини оно што би га водило у правцу његовог спасења, што, само по себи, говори да би човек могао да се спасе једино МИСЛЕЋИ на то, међутим, готово нико не чини довољно. Тако демону остаје само да са Човеком лукаво манипултше - да би га потпуно имао у рукама. практично, демон је човеков апсолутни господар. Да човеку неко каже шта демон с њим чини, он се са тим не би сложио, односно, демон би се у његово име, као какав адвокат, око тога препирао до бесвести, а да разговор не би стигао нигде. Једини лек је истеривање демона. Када би се разговором могло помоћи опседнутом човеку да се. ослободи демонске манипулације, истеривање демона неби ни постојало .

Како демон манипулише човеком?

Тако што уз оно што би учинио (рекао) човек, додаје и понешто своје. А да се човеку којим случајем' не би отвориле очи, демон додаје само по мало свога, рецимо, 5% од оног што би човек учинио (рекао), мада управо то мало човека одводи до пропасти. Тако човек остаје "главни", а демон "само" његов "помагач".

Додајући стално по мало свога, демон наводи човека да се одлучи за оно што он (демон) жели. Ако би се једног дана десило да неко демона истера из опседнутог човека, тај готово да не би имао шта да каже, јер је демон говорио, рецимо, 80% оно што би рекао човек, 15% оно што он не би рекао, али му је одговарало, и 5% оно што човек није ни разумео шта значи (и чему води). Пошто демон и човек имају сасвим различита "поља интересовања", човек ни не сања шта демон све постиже када говори оно што човек не разуме.

Сада замислите човека који не пази стопроцентно на оно што говори, и на оно што му други говоре, а таквих је 99%, и схватићете да демон са њим може да учини било шта. А то практично значи да опседнути човек и није човек, већ демон, јер он, корак по корак, чини практично све што демон жели. Да није тако, ни један рат не би био могућ. Помажући му непрекидно помало, демон човека води у правцу који одговара само њему (демону), мада изгледа као да одговара и човеку. Тако људи стижу дотле да се "сами опредељују" да постану политичари, војна лица, свештеници, лекари итд, после чега демону служе стручно.

Тако су израсли многи велики научници, бизнисмени, политичари, генерали... тј. тако су демони у своје руке узели комплетну науку, образовни систем, политику. екориомију и све остале области човековог живота. Посредством науке, школе, политике итд. демони људе затим искушавјну на све могуће начине, тј. тако Бог постиже сврху због због које је створио овај свет. Јер разне научне теорије представљају искушења, тј. покушаје преваре, а не истину.
Тзв демократија представља искушење, не истину, позив у ослободилачки рат представља искушење, не истину. Па, ко не схвати на време, схватиће када му од живота остане само сећање на живот!

Да су демони апсолутни господари људи које су опсели видео сам и по страху који се понекад појављивао на лициниа неких мојих пријатеља и родака. Наиме, ја сам се веома интересовао за истеривање демона, и у том знању сам брзонапредовао. Дакле тај страх је био страх демона, а не тих људи, што јасно показује да они потпуно несметано живе животом својих људи. Због тога опседнути људи практично и нису људи.

Пошто породица и пријатељи опседнутих људи у њих најчешће имају поверења, тј. ако немају у једног од њих имају у другог, демони успевају да на промашај живота наведу готово све људе света. Људи о овим демонским активностима не знају готово ниста, односно, то што знају не представља ништа. Јер опседнути људи су највећа опасност, они представљају смрт овог света, они су једине праве убице људи, а постоје, потпуно непримецени у бар 50% домаћинстава широм света.

Зашто је Исус Христ, пре две хиљаде година, истеривао демоне из људи? Да ли зато да би спасао те људе? Не, него да би људима показао где се крије њихов прави непријатељ. Јер, када виде да је демон истеран из човека, зар они не би требало да се запитају: Ко је тај који је изишао, откуд он у човеку, шта је у њему "радио" и зашто је крио своје присуство?

Зашто је Бог допустио да демони запоседну тако велики проценат људи? Зато што је овај свет створен ради искушавања људи, а не ради уживања у животу. Како би иначе демони могли да искушавају људе, ако, скивени, неби могли да живе међу њима! То што људи о томе не знају ништа, то је само њихова ствар, јер би могли да знају.

Проучавајући појаву опседнутости сазнао сам да демон, кад    је у питању брачни пар, може да буде само у једном од супружника. То је зато што је демонима допуштено само да искушавају људе ( а брачни живот је идеална  прилика за то ), а не да их обавезно упропасте. Због тога је слободном супружнику остављена могућност да свог  брачног друга ослободи од демона. Наиме, сваки човек који има јаку веру, може истерати демона из другог  човека. Слободном супружнику остављена је и "могућност" да демона заволи, и да прихватајући оно што му он лукаво натура упропасти себе и своју децу. Прихватаиуци демоново "мишљење", укућани опседнутог и не слуте да често прихватају подмуклу, планску дезинформацију. Јер. ако демон неби могао да на све могуће начине да искушава своје ближње, шта би он онда уопште тражио у друштву људи?
Такође треба разумети да се такав спој двоје људи не дешава случајно, односно, да демон за "свог" брачног друга обавезно одабира особу која није опседнута. А то значи да се у оквиру једне породице дешавају далеко озбљније ствари од породичних, и да би они који нису опседнути требало итекако да се пазе својих брачних другова.

Да ли то значи да не треба имати породицу, или да не треба волети чланове своје породице? Не, него напротив треба их волети и чинити. им добо. А које је добро веће од њиховог ослобођења од демона? Али се онога што наши  ближњи чине или  говоре, треба и пазити, поготову ако се томе противи наша савест.

Зар брачни другови нису дужни, или зар не би требало да се брину један о другоме и о својој деци, што значи да би највише требало да брину о њиховим животима? Али, ако бисте некоме споменули да треба да пази дали се у његовом брачном другу или детету налази демон, видели бисте да би он тражио све могуће изговоре да избегне чак и разговор о томе.

"Ја не могу да знам да ли у мом мужу ( жени, брату, детету, итд.) има демон, нити му могу помоћи - био би. готово сигумо одговор, У свим случајевима када сам укућанину неког свог пријатеља рекао да је он опседнут демоном и да би му требало помоћи, нико није хтео ни да разговара о томе, а камоли да му помогне.

Када би човек који није опседнут "вратио филм" и присетио се како су изгледали његови први дани са особом са којом је касније ступио у брак, схватио би да је та друга особа имала иницијативу приликом њиховог упознавања и зближавања. Какве су, дакле, намере те особе, коју човек назива својом женом ( или жена својим мужем )? Човеку којим управља демон свакако се допала жена коју је, затим, оженио, али демон, који је "најзаслужнији" за склапање њиховог брака, са том женом има сасвим друге планове.

У Библији, такво деловање демона назива се "искушавање" али у пракси оно представља покушај убиства, односно, убиство, за које је, међутим, највише крив сам убијени. Опседнути човек, који је практично сигурни путник у пакао, у својој жени најчешце види само особу коју воли. Демон, међутим, у тој истој жени види само особу која има шансе да се спасе пакла, али и која свом мужу може да помогне, да се такође спасе. Зашто би им он то, дакле, дозволио, ако му је Бог већ допустио да на много начина покуша да их "наговори" на промашај живота? Утолико пре што они његово "наговарање" прихватају врло радо!

Али није тако само у браку. Демони увек траже друштво чистих људи. да би могии да их искушавају. Тако они бирају своје пријатеље, а тако се ради и свуда по предузећима. Шефови и директори опседнути демонима често запошљавају оне који немају демоне, док код "слободних" директора успевају да се запосле они који имају демоне! Многи владари су пали када су их изненада издали њихови "највернљи сарадници"! Ви можете да мислите да је то немогуће, али се то невидљиво дешава свуда у свету. Чист човек не зна да је онај други опседнут а, с друге стране, опседнути човек не зна да он није тај који је одабрао с ким ће да направи пријатељство или пословни однос. Наравно, то је демонима допустио Бог, који истовремено штити и помаже сваког човека који живи исправно.

Затим сам сазнао да ако је човек опседнут, демон има право да опседне и њего дете, и то само оно, које по свом карактеру, личи на опседнутог родитеља. То је демону допуштено зато што би то дете и он тако  васпитавао. Тако сам у неколико случајева видео да демон управља најстаријим чланом породице, његовим дететом, и најзад, његовим унуком.

Добро, можда ћете рећи, човек је сам крив што га је демон заробио, али шта су крива његова деца, његови унуци и праунуци, које исти демон "узима под своје" од њиховог рођења? Зашто је Бог допустио да та деца буду заробљена цео свој живот? И одговор би био: зар је Бог крив за то? Зар то није последица оног што је учинио човек који је са демоном "направио споразум"? Зар Бог кроз своју другу заповест није људе опоменуо: да се свети до трећег и четвртог колена, онима који га мрзе?  Зар човек није требало да, када већ чини нешто рђаво, пре тога провери какве то све последице може имати по њега.  Да је он то учинио било шта друго што би могио нашкодити његовом потомству, зар би Бог био крив за последице које би касније задесиле његову децу? И зар онај родитељ који није опседнут не може да своје дете ослободи демона? Може, али се за добро свог детета, очигледно, не интересује довољно, тако да чак ни не зна да неко његово дете свакодневно гадно злоупотребљава. Шта вреди све остало што човек чини за своје дете, ако је његов живот дао у руке ђаволу?
   
«Избављај похватане на смрт, и које хоће да погубе, немој се устегнути од њих. Ако ли речеш: гле, нисмо знали за то; неће ли разумети онај који испитује срца, и који чува душу твоју, неће ли дознати и платити свакоме по делима његовим?» (Проповедник 24.11,12)

Пошто демон у једном дому под својом командом држи најчешће две-три особе, он може кроз једну од њих да, рецимо, виће на другу, да је вређа и провоцира, а затим, у трену, ду пређе у ту другии особу, и да кроз њу "одговори" првој на исти начин. Тако се дешавју случајеви познати из дневне штампе: "Отац убио сина" или; "Син убио оца", и сиични. Ова демонска "махинација" одавно је предсказана као једно од обележја «последњег времена». Сами демони "објашњавају" овакве појаве тиме да су људи "полудели". а људи та "објашњења" прихватају.
Да би било јасније ко су створења коју се представљају као, рецимо, наш брат ( или мајка, пријатељ...), требало би да се подсетимо да се та иста створења већ вековима појављују у обличјима вампира, вукодлака, диносауруса, змајева, "ванземаљаца", вируса (!) итд, и да свако од њих на души има на хиљаде људских живота. Јер демон није само неко ко лаже, вара или краде он је првенстено људски убица. Све најгрозније несреће које су се људима десиле, које се дешавају, и које ће се десити до краја света, дела су тих истих створења, која сада глуме наше родитеље, браћу, пријатеље, итд. Од око стотинак породица у Београду, које Лично познајем, не знам ни једну укојој нема демона.

Опседнути људи не морају нипошто бити рђави, мерено људским мерилима, јер оно што демон постиже ни не зависи  много од  врсте карактера опседнутог човека. Лично  сам се  уверио да демони  постоје  у  веома добродушним људима. Доживео сам да ми неки од тих људи, као пријатељу, чине разне, веће или мање услуге, али исто тако и да видим искежену звер на њиховим лицлма, када сам их раскринкао.

Тек кад сам успео да неке од њих изазовем, и кад сам дотле нормаине и тихе људе видео како бесне и ричу као дивље животиње, схватио сам да ја ни пре тога нисам имао посла са тим људима, него са демонима који су их вешто опонашали.                                                   
Нисам се мало изненадио када сам утврдио да сам, мислећи да контактирам са неким својим рођацима и пријатељима, такорећи целог свог живота имао посла са демонима. Иако сам свашта покушавао, ни у једном случају и ни на који начин нисам могао допрети до опседнутог човека, увек је одговарао само демон. Тако сам и схватио да опседнути човек не може да говори, нити може да за себе учини било шта заиста добро.

Пошто ће неко вероватно питати како ја могу бити сигуран да су у тим људима демони, одговорићу једноставно: Сви људи у којима сам препознао демоне, признали су то без трунке отпора чим сам кренуо да ствар истерам на чистину. Односно, то су признали демони. У почетку сам био потпуно изненађен њиховим признањем, али сам касније, пошто су се признања дешавала редовно, схватио да су они то учинили под Божјом принудом. Такође, да их је Бог натерао да учине оно по чему сам их ја препознао.

Тиме што је демона приморао да ода своје присуство, Бог је заинтересованом човеку омогућио следећи корак: истериварије демона из опседнутог. Бог човеку помаже увек и када он, трудећи се да живи исправрио, нешто не може да учини сам. Сваки човек који заиста верује у Бога, може натерати демона да призна своје приснство; и може га и истерати из опседнутог човека, наравно, уз одређен труд.
Тертулијан, у својој Апологетици, упућеној првим магистратима римског царства, каже: "Изведите пред ваше судове било ког човека опседнутог демонима и нека први хришћанин који наиђе заповеди духу; он ће с потпуном уверљивошћу признати да је демон, као што се некада лажно представљао за божанство. А ако ђаволи не послушају, додаје Тертулијан, нека хришћанин плати животом своју млакост". (часопис "Нострадамус")

Шта је главни "посао" демона данас?

Првенствено, да људе на_све могуће начине одрже у незнању да је ово крај света и да ускоро треба да почне велики рат - да би га они дочекали неспремни! Такође. да их провоцирају и узнемиравају, да би они, тако "припремљени", лакше дигли руке од свог живота када их ускоро буду снашле невоље, које ће са собом донети тај рат. Демони знају зашто медији у људима стварају мржњу, неслогу и непријатељства, људи ни не сањају да их неко завађа по тачно одређеном плану, а камоли због чега.

Ради стварања нервозе, нетрпељивости и непријатељства, демони који се налазе у људима узнемиравају своје укућане, комшије и људе са којима се срећу на улицама, у продавницама, градском превозу итд, често издируци се на њих и вређајући их без реалног повода. Они људима плански загорчавају живот, јер знају да нервозни, бесни или апатични људи имају веће шансе да настрадају у рату. Тако се може боље схватити колика опасност човеку прети од његових најближих, ако су они опседнути демонима. Обзиром да је опседнути човек већ отписан, мета демона су чланови његове породице, његови пријатељи и остали са којима он долази у контакт, који  ни не слутећи са ким заиста имају посла. Често прихватају оно на чему инсистира демон.

Примера ради ако је у питању каква несрећа која се прикрада, демон ће категорично тврдити да се неће десити ништа лоше, да треба имати "позитивне мисли", а неговорити о лошим стварима, и тако у патње и смрт одвести и опседнутог човека, и његове укуцћане. Или ће тврдити да, ако се тако нешто деси, неће моћи да се спасе нико, тј. увек ће људе одговарали, да не предузимају ништа да би несрећу предупредили! Када демон жели да на нешто наговон чланове "своје" породице, а они се томе противе, он наступа или агресивно, или је упоран, тако да они најчешће попуштају и прихватају оно на чему он инсистира.

«Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него маћ. Јер сам дошао да раставим човека од његовог оца и кћер од њиезине мајке и снаху од њезине свекрве, и непријатељи човекови су његови домаћи». ( по Матеју 10,34-36 )
Шта је овде речено? Да они који чине добро треба да се одвоје од оних који упорно служе ђаволу; да породица није оно што ми верујемо да јесте, већ добра прилика за демоне да искушавају људе, тј. да породица, као и све друго на земљи, служи да би се раздвојило "жито од кукоља", а не ради мирног и срећног живота. Јер, како би човек могао живети срећно и мирно - тамо где живе демони?! Објективно, човекови домаћи, уколико су опседнути, највеци су његови непријатељи, обзиром да он у њих има највеће поверење.

«Заиста вам кажем да нема ниједнога који је ради царства Божијег оставио кућу или жену, или браћу, или родитеље, или децу, а да не прими много више у ово време и вечни живот у свету који ће доћи». ( по Луки 18.29,30 ) Наравно, то не значи да човек треба да остави своју жену или децу, већ само. да нико није вредан његовог  вечног живота. Јер, шта заиста чини жена која каже: "Мени су мој муж и деца најважнији и нећу се од њих одвајати,макар погинула!" - када се зна да је чистој особи, ради искушавања, као брачни друг, готово обавезно "подметнута" особа у којој се налази демон, који, затим, на све могуће начине покушава да упропасти целу породицу?

Шта чека оног ко свом брачном другу ( детету, родитељу )  верује више него Богу, може се лако схватити кад се зна да демон, у погледу најважнијих ствари, обавезно лаже, најпре свог човека. А ако лаже и гура у пропаст њега, шта ће тек чинити његовој жени и деци? Тиме што прихватају нешто само зато што на томе инсистира неко њихов, људи несвесно постају не само самоубице, већ и саучесници у убиству својих укућана, најпре своје деце.

Коначно, посао демона је и да убијају људе, јер ко би их други поубијао? Људи нису довољно луди да учине тако нешто. Без демона, људима би, да би се сви међусобно поубијали, било потребно можда милион година, а сада ће то бити обављено за само три месеца!

Пошто ће демони ускоро покушати да своје ближње на све могуће начине, дакле и силом, спрече да живи дочекају крај света, Бог је сада дозволио нешто што раније није никад: «Озбиљан је час, младићи и девојке. Понесите што нико пре вас није носио. Рекох: не убиј, и знам зашто рекох. А сад кажем: И убиј ако те ко зауставља. Теби говорим који путујеш у зенит човека, јер ниси убица што ти је мило убијање. Али си метла тврђа од челика и кад чистиш не можеш и чистити и не чистити. Доста је, дакле, и приче о сотони а камоли дела тог привременог кнеза. Ругало се и наругало, сад је озбиљан час. Рекох: озбиљан је, и додајем: преозбиљан је час: не буком, не ни тишином, него чином. Не померам Васиону да удовољим лицемерима, као што и рекох. И што рекох: Иубиј, ако те ко зауставља - зар је саблажњлво? Шта сте, дакле, разумели, и колико? Не побих ли ја царства и народе, који су ме заустављали, мене који сам истина? И коме рекох: и убиј, ако те ко зауставља? Зар лицемеру, што не сме ни да не каже, а камоли да шта веће добивати, а ето и он убија, не што је заустављен, него да би зауставио. Зашто сте водили ратове, него зато: да останете где сте, да се не крећете. И зашто сте убијали неврнике, ви који мислите да сте верници? Зар зато што су вас заустављали у вери или што су вас изазивали да мислите, а то не хтедосте? Него како ко дође до кључа од знања, тако га узе и стисну, и сам не уђе, нити друге пусти. Шта је то, ако није лицемерје? Дакле онима који крећу у рат против лицемерја, првима који ће понети терет разумевања, који устају на непомак и лаж, макар и само нелагањем, новим зидарима - њима рекох и опет кажем, тврдим и потврђујем: и убиј, ако те ко зауставља. Јер тесни се рок, време лети. Ко чека, чека што никад неће бити. Јер да хтедох чекање, не бих у  свет изишао, нити би свет пошао према мени.» ( Д.А. Теодор: "Коначна реч Бесконачног" )

 Пошто се ради о последњим данима овог света, и о последњем чишћењу, спречавање онога који жели да се. Спасе да то учни, представља покушај убиства,! Зато убиство оног који то чини не предста злочин, већ нужну одбрану. Јер, ако човек не би убио оног који га спречава да се спасе, тај би убио њега, мада не пиштољем, пушком или каквим другим оружјем. Човека који жели да се спасе, уствари не зауставља други човек, већ демон, што значи да се свакако ради о покушају убиства. Зато данас није грех убити таквог.

Раније, убиство човека би представљало грех, обзиром да је на тај начин човеку одузето време које му је дато да "заради" вечни живот. Сада, међутим, прерана смрт не може никоме одузимати време, јер времена више нема, и зато Бог допушта убиство оног који другога спречава да спасе живот.

Како препознати човека опседнутог демоном?

За то је потребно искуство, али, када неко "прича глупости", не разговара "него се препире, када је непотребно агресиван, то би могли бити "знаци распознавања" демона. И још нешто: ниједан нормалан човек неће се ругати оном што иде у прилог његовом сопственом добром животу и спасењу, а опседнути то чине готово обавезно. Они у којима се налазе демони, могу се препознати, како каже Деда Милоје и по томе што воле да командују ( јер је то начин на који се други човек може лакше навести на грех).

Данас често чујемо реченицу: "Хоћемо промене, па ма шта се десило са нама. Боље и да сви изгинемо, него да и даље овако живимо". Наравно, овако не може говорити нормалун човек. То бесне демони, јер знају да им време истиче, наводећи најпре своје укућане, а затим и остале људе, да сами себе осуде на смрт. А људи, не размишљајући много, прихватају и понављају ову демонску паролу, која је већ хиљадама пута успела да изазове потоке људске крви и велика уништавања материјалних добара. Јер, ако је боље да сви изгину, људи би требало да знају да ће се њихова "жеља" ускоро готово у потпуности остварити, а тада ће малобројни преживели видети да ли је то  заиста било боље. Демони знају да је за било какву глупост, да би је људи прихвадли, потребно само да је они   пропагираиу довољно дуго.
     
 Када желе да људи у нешто поверују, демони понекад наступају агресивно, а понекад не, али се увек труде да изгледа као да верују у оно што говоре. Они убедљиво галаме: "Ја не верујерн да Бог постоји, јер наука то није доказала". Или: "Ако Бог постоји зашто је дозволио да постоји толико зла на свету?"

За веровање је да демони више воле стручњаке ( инжењере, лекаре, свештенике итд.), него обичне људе, јер кроз стручњаке могу лакше и више да чине зло. Јер људи, што се стручних ствари тиче, далеко лакше поклањају своје поверење некоме ко има диплому, него ономе ко је нема, макар овај други знао и десет пута више од првога.

Опседнутост је нарочито опасна у свету политике, јер су опседнути политичари главни изазивачи, најпре, затегнутих односа између држава а, затим, и ратова. Данас у свету има, очигледно, много   више опседнутих државника, дипломата и генерала, него "чистих". Шта то значи када је више од 90% политичара и командујућег војног кадра у једњој држави опседнуто демонима ( а тако је у свакој држави ), није пријатно помислити, али је добро знати. Гледајући из тог, истинитог угла, дезертер је првенствено паметан човек. Јер, треба се подсетити да је управо ђаво поделио људе на народе, да би их затим могао нахушкати једне на рууге. Зар Човек не би требало да слуша своју савест, више него неког политичара или генерала? Јер преко савести говори Бог, а преко генерала ко зна ко.

За сталне "успехе" демонског света од највећег је значаја тајност њихове акције, тј. људско незнање. Јер демони су творци свих наука, свих религија, они су изазивачи свих болести, они су изазвали и све ратове у историји и сада су све припремлли да би готово читаво човећанство настрадало у највећим патњама. али се то не зна. Они  који нису опседнути не  знају готово ништа о демонима; они који су опседнути, не могу да говоре.

Пошто се на основу разних показатеља може веровати да је око 15-20% људи у свету опседнуто демонима, али и да је њих процентуално највише на значајним положајима у друштву, онда је сасвим схватљиво одакле потичу тзв. науке, подељености међу људима ( националне, политичке, верске, итд.), ратови и друга зла. Данас, када на телевизији гледамо и слушамо: Мадлен Олбрајт, Џорџа Буша, Блера, Робина Кука, Луиз Арбур, Карлу дел Понте, Чрномирдина, Кнута Волебека, Матију Ахтисарија, Вокера, Холбрука, Хавијера Солану, Вестендорпа, Весли Кларка, Шредера, Ширака, Џексона, Кушнера ( и друге на сцени после 2010 године ), нама се чини да су те особе људи. Али оне то нису, то су проклета створења из пакла која су запосела тела тих људи. Набројани политичари не могу да говоре, нити да чине било шта, уместо њих то чине демони, који себе назјвају  њиховим именима. Ти "политичари" су свакако криви што су демони преузели команду над њима, али за нас није битна њихова кривица већ чињеница да се они који кроз њих говоре управо припремају да убију шест милијарди људи! По њиховом понашању види се да они ни не крију много да нису људи. Зашто? Зато што они знају да ће, моћи да изазову атомски рат и невиђену еколошку катаклизму, Људи то не знају.

Иако је сваки демон линост за себе и има сопствене доживљаје кроз човека кога је опсео, он је "телепатски" повезан са "базом", Сотоном чија наређења извршава, и осталим демонима са којима сачињава једно "тело". Људи су међу собом подељени, јер свако има свој сопствени план и циљ, не знајући за Бога. Кад би сви људи знали за Бога, они би били сложни обзиром да имају заједничког непријатеља. Демони немају слободу одлучивања, али су зато савршено сложни у свом деловању против људског света; код њих нема никаквог размимоилажења у том погледу, јер је то једино што они могу да чине. Људи нипошто нису сложни, јер их управо демони међусобно завађају и деле.

Демон зна како да сачува свог човека за себе. Ипак, дешавају се случајеви егзорцизма, истеривања демона из људи. Али то већином нису опасни случајеви, већ они код којих је опседнутост очигледна и изглцда као каква циркуска представа: човек, рецимо, вришти, бесни, левитира, бљује некакву зелену течност из уста, и слично. То су случајеви који би требаио да нас преваре, да поверујемо да опседнутост изгледа само тако! Заиста опасни случајеви опседнутости су они код којих се не примећује ништа необично, какав је случај са стотинама милиона обичних људи широм света. Нешто опаснији случајеви су када је опседнути човек, рецимо, лекар професор, инжењер, политичар, свштеник научник... а још је опасније ако је он предиедник  државе, јер је сваки од опседнутих државних лидерн када избије рат, задужен да у смрт отера најпре свој народ! А ако кажете да се слобода мора бранити, онда одговорите : За чију слободу ће сада погинути шест милијарди људи?!

Готово никада нико није предложио да се демон истера из неког од таквих људи, иако су они највећа опасност за човечанство. Нити било где у свету постоји институција која се организовано, одлучно и ефикасно бори за утврђивање опседнутост код људи и истеривање демона из њих. Јер су све институције у рукама демона. (одломак из књиге "Крај света")

Кратак коментар
Нажалост у Космосу ( према сазнању обичних људи ) постоје два типа различитих цивилизација, које се налазе у сталном сукобу милионима година. Једно су Хуманоидне цивилизације, са двополним бићима на различитим ступњевима Духовног и Технолошког развоја, са пореклом из сазвежђа Плејада и Лире , а друго су Рептилоидне Цивилизације са једнополним бићима такође на различитим ступњевима Тенолошког развоја, са пореклом из сазвежђа Драконис. Оба типа цивилизација имају дијаметралне критеријуме у погледу морално етичких вредности, тако да  компромис није могућ. Рептилоиди настањују Физички план и Доњи астрал, док Хуманоиди настањују  Физички план, Доњи и Виши астрал, тако да су са Знањем и Технологијом супериорни у односу на Рептиле. Међутим Хуманоиди из Вишег Астрала често се држе по страни и баве се активностима Вишег Реда, тако да судбину опстанка деле Хуманоиди и Рептилоиди из Нижих димензија постојања.

Ми Сапијенси са Планете Земље, створени смо релативно скоро и настањени на овој планети после великог сукоба између претходне Хуманоидне и Рептилоидне цивилизације. Победили су  Хуманоиди, а Рептилоиди се повукли у подземне базе или отишли на друге планете. Демони о којима је реч уствари су ти Рептилоиди из Доњег Астрала, који могу да запоседају тела Хуманоида у Физичком плану, и да их користе као генераторе Астралне енергије или као храну – крв, лимфа и жљезде. Вољом Хуманоида из Вишег Астарла није им допуштено да физики угрожавају опстанак Сапијенса, веч само путем утицаја на Мисли и понашање које из тога проистиче, а које они користе за себе. Борба за опстанак нас Људи је уствари борба за Позитивне мисли, из којих пристиче Хармонија, Љубав и спасење Душа..

Фебруара 2010,
УМ - Удружена Мисао – Учимо да Мислимо !



           


0 коментара:

Постави коментар

  © Copyright2010 Skriveno saznanje Design by Izrada sajtaDigitalni marketing

PVC stolarija zeolit laminat letovanje grcka Adaptacija stana | Molerski radovi | Spusteni plafoni | Slike i zakon postanja | Opel auto delovi Auto placevi Auto servis vw | Poslasticarnica prica | Moja pekara Back to TOP