Translate to:

АДРЕСА ЗА КОНТАКТ – proibiro@mail.ru

МОЈ ЖИВОТ И РАД




МОЈ ЖИВОТ И РАД
СКРАЋЕНА ВЕРЗИЈА АУТОБИОГРАФИЈЕ

ДР ИНЖ.БОЖИДАРА МИЛОСАВЉЕВИЋА,
АРХИТЕКТЕ, УРБАНИСТЕ,  ПРОСТОРНОГ ПЛАНЕРА
И ИСТРАЖИВАЧА ФИЗИКЕ СКРИВЕНОГ СТАЊА

Када за то дође време, сваки од нас Сапијенса осећа потребу да иза себе остави неку поруку, која ће бити корисна његовим потомцима и следбеницима. Класичан приступ овом задатку почиње са неизбежним подацима о рађању и детњству, а завршава се саветима који могу бити корисни онима, који су довољно мудри, да користе туђе животни оскуство.

Потичем из занатлијске породице са обе стране. Мој отац Чедомир је пореклом из имућне сеоске породице из села Стојник београдски, од оца Живана и мајке Јелисавете, који су изродили пет синова Светомира, Сверозара, Велимира, Чедомира ,Константина и једну кћер Катарину. Сва деца су постала занатлије, а кћер средње школски образована и сви су се настанили у Београду, осим једног брата, Велимира, који је остао на селу.



Мој отац је изучио занат за књиговесца, и у моменту упознавања са мојом мајком Вером Поповић, уочи другог светског рата, био шеф књиговезнице у Југоштампи, која се налази(ла) у објекту на Мостарској петљи.

Моја мајка Вера рођ Поповић је била београдско дете, од оца Јакова Поповића, званог Јаша из Београда, који је био познати београдски пауџија са три радње две у садашњем Булевару и једном у улици Сарајевској.


   Дека Јаша испред радње преко пута ЈАТа – 1928 година

и мајке Анке Јонић из Гроцке, имала је млађег брата Божидра, који је завршио Трговачку Академију у Загребу. Моја мајка је изучила занат за модискињу и радила је у салону као продавачица код Воје Ерцеговца на Теразијама, одмах до објекта Протокола – радња и данас постоји.




 Мајка Вера испред радње са власницом – година 1937

Према казивању мојих родитеља, рођен сам 16 марта 1941 године у 7 сати и 30 минута, у Старој Југославији, у граду Београду, у малом породилишту које се налазило у улици Средачкој, одмах иза Трамвајског депоа, од мајке Вере девојачко презиме Поповић и оца Чедомира Милосављевића, уз асистенцију докторке Грабовац, која је становала у Иванковачкој улици, а радила у овом породилишту.



Према хороскопу који ми је касније 60 тих година урадио познати езотериста и метафизичар Миле Дупор, са острва Корчула, у моменту мога рођења у основном знаку Рибе, на хоризонту се налазио мноштво јаких планета у коњукцији са Сунцем у сазвежђу Бика, тако да сам по тим астролошким критеријима више Бик – Риба него што сам Риба – Бик.




Порођај је био тежак за моју мајку, која је била жена лаке конституције и мале висине око 165 цм, а ја сам био беба дуга 57 сантиметар и тешка 5 килограма и 700 грама. Одмах по рођењу добио сам на знамењу име Никола, вероватно према крсној слави мојих родитеља.




Крштење је требало да се обави 6 априла 1941 година на Васкрс, али се та лепо замишљена идеја трансформисала у бежанију , због бомбардовања града Београда од стране Немаца, без најаве рата. Мајка је од страха изгубила млеко и одмах је купљена санска коза, која ме је хранила све до пете године живота.

Прва пролазна станица у тој бежанији било је село Лештане, крај Београда, где је живела баба Вида, састра мога деке Јаше, мајчиног оца. До Лештана смо стигли на коњским колима неког шпедитеристе из Београда, за цену од један златни дукат, Ту смо преноћили и раздвојили се у две групе. Мој дека Јаша и нана Анка отишли су са ујаком Божом у Гроцку, одакле је нана била родом, а мој отац Чедомир, мајка Вера и ја на леђима неке циганке, кроз Врчинске јаруге стигли смо са козом, до авалског пута на Ковиони, одакле је требало да се преко села Парцане, одакле је очева мајка Јелисавета, рођена Ђукић, преко села Бабе, пребацимо у родно село мога оца Стојник, код деда Живана Милосављевића. Циганка која ме носила, када смо избили на друм код потеса који се зове Прњавор, на граници врчинске и рипањске општине,  одбила је да иде даље и отац је исплатио једним златним дукатом за ношење.

Тек што је циганка отишла назад према Врчину, из правца Београда појавила су се, иза кривине нека коњска кола, отац је махинално дигао руку да их заустави и укочио се од страха. На колима, која су вероватно била кофисковна, налазила се мања група немачких војника у пуној ратној опреми. Мајка се у себи помолила Богу, а Немци су нас троје и козу примили у кола – вероватно су проценили да им не прети никаква опасност, или су показали елементарно разумевање ситуације, због мале бебе. козе  и младог брачног пара ? После пар километара вожње, код раскрснице која се данас зове Сватовско Гробље, одваја се пут који полудесно скреће према селу Парцани ( данас је то приступни пут за радар на Ковиони ). Ту је мој отац замолио да нас оставе и објаснио да треба да идемо десним путем.

Немци су нас истоварили и продужили даље главним путем, који се у серпентинама спуштао према Раљи, а ми полудесним сеоским путем за село Парцане. Није прошло ни десет минута, када се зачуло оштро штектање митраљеза. Немци су упали у заседу,  и сви изгинула, а нас је Бог спасао. Нешто касније пред улазом у село Парцане, локална  патрола је наишла, препознали су мог оца и помогли нам да преко села Бабе, кроз поток Прутен, стигнемо до очеве родне куће у селу Стојнику.Тамо је већ била окупљена скоро цела породица Милосављевића, која је у том времену бројала више од тридесет душа. Тако је настао други месец мог живота у овој димензији, у селу Стојник под Космајем. Кажу да су ме сместили да спавам у дрвеном кориту за мешење хлеба, који се зове «наћве» и да су ме хранили живим козјим млеком и сиром !

Окупација Србије трајала је од 1941 све до 1945 године. У том периоду повремено смо одлазили до Београда возом из Раље. У једном од тих одлазака у Београд, коначно су успели да ме крсте у цркви Св, Богородице која се налази између Црвеног Крста и Липовог Лада. Кум познати београдски гвожђарски трговац Божидар Јосиповић дао ми је своје име, а поп Душан ме носио кроз олтар три пута. Од тада сам престао да се зовем Никола и постао сам Божидар.

За време окупације, мој дека и нана  становали су на Булевару у дворишној згради број 138, која излази на улицу Живка Давидовића. Код њих сам највише боравио, када смо били у Београду. У то време опште немаштине, и пар кокошака је било богатство, које смо држали у задњем дворишту.




Слика из 1942-43 године из зграде на Булевару.



Слика из 1942-43 године из зграде на Булевару

Из периода пред крај рата1945 године, сећам се неких сцена. Једна од њих је са железничке станице у Ђуринцима, где су неки војници лежали поред бетонске ограде са ружама, која је одвајала плато испред објекта станице и железничке пероне. То су били Италијани у повлачењу из Србије. Друга сцена је из нашег малог стана, у Челопечкој улици број 19, ( јер нас је власник куће у Захумској улици , који је био Хрват, избацио током рата, из лепог трособног стана ) када су ме ставили испод стола да се играм, док су неки непознати људи хапсили мог оца Чедомира. Трећа сцена је из истог стана, када је , на једном малом отоману у кухињи мајка легла преко мене, док су ослободиоци Енглези по други пут бомбардовали Београд. Бомба која је пала у непосредној близини, срушила је одмах иза зида кућу у Држићевој улици број 4. И мајка и ја смо тада видели како изнад нас стоји један велики човек са жутом косом и брадом, у белом огртачу, са раширеним рукама. Тада нисам, али сада знам ко је то био ! Четврта сцена је из Булавара, по коме су трчали запаљени Немци са рукама везаним иза леђа. Кажу да су то били снајперисти, и да је то била одмазда Руса за убијеног Руског генерала приликом предаје Београда. Пета сцена је са Пашиног Брда, одмах испод Цветкове пијаце, а изнад садшњег игралишта ФК Синђелић, где је мој дека Јаша имао малу кућу. Ту сам се испод једне велике трешње играо са пилетом, које је у мојим рукама разнео шрапнел и забио се у дрво поред моје главе. Тај комад метала, моја мајка је цео свој живот чувала у стану, у једној сакленој витрини. Сада не знам где се налази.

Дошло је ослобођење. Још нисам пошао у школу. Мој отац, који је био књиговезац, повео ме је код свог колеге Чика Рође, који је имао радњу на Булевару, у једној малој кућици, одмах до Мадере, да ми покаже како изгледају «пацождери». Наиме све поубијане Немце ослободиоци Београда, сахранили су у једну колективну гробницу на Ташмајдану, одмах иза објекта Пожарне Команде. И данас на том месту постоји неки споменик који личи на изломљене греде, без обележја на шта се то обележје односи. Вероватно због тога су се у том делу града намножили пацови, који су се слободно у сред дана шетали парком и околним улицама. У вези са тим Чика Рођа, је великом пацоловком хватао ове напаснике и стављао их у једно метално буре, које је затварао даскама и великим каменом. Пацови су се међусобно јели и после неколико дана остајао је само један пацов жив. То је био пацов вампир, који је добијао назив «пацождер» и кога су пуштали на слободу да једе остале сроднике. Циклус се понављао и тако су пацови нестали из овог дела града.

Из тог периода сећам се добро и редова у продавницама у Гробљанској улици, где се храна добијала на «тачкице» посебно за хлеб и посебно за сваку другу врсту намирница, као и играња «крпењчама» на два гола испред наше зграде , по турској калдрми Челопечке улице у центру града. Мистериозно убиство чика Жике шнајдера у нашем дворишту , доушника локалних представника власти, кога је из пиштоља убила Нада Јефтић, скојевка из наше дворишне зграде, оставило је на мене упечатњив, али жалостан осећај и неки неодређен страх.. Разлог убиства остао је непознат., Надин брат бата Воја и бата Ђока Јовичић, који су већ тада били момци, много су ме волели и понекада ме водили са собом као маскоту, јер сам на глави имао дугу белу косу и једну велику локну. Бата Воја је касније постао инжењер технологије, а бата Ђока је после једне авантуре са позајмљеним колима неког политичара, «отишао» преко Италије у Америку, и остао тамо да живи.  

У овом периоду моји родитељи су успели да сакупе мало пара и да одемо у Нишку бању, да би се моја мајка опоравила од траума и тешкоћа из ратног периода




Нишка бања – 1946 година

28 Новембра 1947 године, родио се мој млађи брат Ђорђе, као беба обичног формата од три килограма и седам стотина грама, али нас је све малтретирао јер је стално плакао, због грчева у стомаку. Стан је био мали и сви смо спавали у једној соби. Мајка и отац на једном, а ја надругом брачном кревету. Мали Ђорђе је спавао у импровизованом кревето од две састављене плетене фотеље.





Мој отац, који је радио по цео дан у приватној књиговезници са кум Драгетом, кум Божом и Чика Вијуком у Ломиној улици код Бранковог моста и мајка, малог брата  су наизменично љуљали по целу ноћ, а ја нисам могао да спавам. Тада се појавио чувени Доктор Павловић из Бистричке улице, који је установио да мој млађи брат има мали желудац и да плаче јер је стално гладан. Проблем је решен тако што је мајка морала да прехрањује мог млађег брата, да би му се повећала запремина желуца.

Из тог периода  сећам се припремања и прослављања наше славе Св. Николе, чија икона је висила на зиду наспрам улазних врата, а одмах до ње слика Николе Пашића, због које је мој отац био неколико пута хапшен, али ту слику није хтео да скине са зида. На дан славе, током дана долазили су разни гости на честитање, а увече се окупљали очеви другови и колеге на вечеру. Са гитаром је долазио чика Божа, са примом чика Никола Мартић, без инструмента Чика Драгиша, а мој отац је свирао на фрули. Сви су били сретни  и певали око пуног стола до зоре у улазној просторији, која није била већа од десет метара квадратних. Нико од комшија није се бунио.

Други дан славе на ручак долазио је чика Мића Жујевић, пензионисани коњички пуковник пореклом из села Неменикуће, који је живео у нашој улици у броју 9, мој дека Јаша, који је такође славио исту славу, и још неки други рођаци. Сећам се да је чика Мића много хвалио сарме, које је спремала моја мајка. Истог дана поподне ја сам са оцем одлазио код очевог брата чика Које, који је живео у Радничком насељу на Звездари, а трећи дан сви зајено код другог очевог брата чика Свете, који је живео у Изворској улици на Бановом Брду. Тако се са ових пар сцена, завршава опсервација мог предшколског периода живота У Челопечкој улици број 19. 

У међувремену, 1946 и 1947 године, мом дека Јаши, честитом Београдском занатлији - папуџији, који је остао без родитеља у другој години живота и кога је васпитао и на прави пут усмерио, као свог питомца, београдски «Привредник», нова власт је конфисковала сву имовину - све три продавнице и радионице за израду папуча, као и неколико малих кућица у споредним улицама испод Звездаре. Ипак остало је нешто пара, да купи једну мању кућу у Милашевој улици број 18 , одмах преко пута Новог Гробља, иза улице Гробљанске, како се тада звала. Сада се на том месту налази трећи солитер, од укупно четири, повезаних анексом према Гробљанској улици.





У исто време ја полазим у први разред, у основну школу «Старина Новак» на углу истоимене и Далматинске улице, тако да се тежиште мог живота, сада пребацује из Челопечке 19 у Милашеву улицу 18, на Хаџи Поповцу, где сам имао боље услове за учење и развој..





1968 године полазим у основну школу где добијам за пара Рељу Дракулића, чија је мајка била тетка Мица Дракулић, професор физике и хемије у Трећој београдској реалној гимназији на углу Његошеве и улице Светозара Марковића. Рељи је отац погинуо у рату, а имао је деду са великом белом брадом, који се исто звао Јаша, и ујака Драгог Стаматовића, који је касније постао први директор и оснивач Ауторске агенције у Косовској улици. Судбина је тако хтела да смо Реља и ја ,станоавли у суседству. Ја у Милашевој код дека Јаше, а Реља у улици Војводе Вука број 8, одмах иза угла.  Обојица смо били одлични ђаци, седели смо заједно у истој клупи дванест година, од првог разреда поменуте основне школе, затим у нижим разредима Треће београдске реалне гимназије и на крају до осмог разреда више гимназије У Петој београдској , код Ташмајдана, где сам ја био председник разредне и школске заједнице, а Реља председник Народне омладине. – О чему ће накнадно бити речи.




Слика из основне сколе Старина Новак у Београду.

У периоду боравка у основној школи, вредни помена су следећи догађаји. Једног дана док сам био у првом разреду, изненада су се појавили неки људи у белим мантилима и чикица је одмах закључао улазна врата у школу. То су били лекари задужени за вакцинацију, односно пелцовање ђака. Видевши овај непланиран догађај, спонатно сам отишао у подрум и кроз један подрумски прозор побегао кући. Дека Јаша се није љутио, јер је у логору за време Првог светског рата, у Надмађеру, на сличан начин преживео «пелцовање» против трбушног тифуса, од кога је поумирало око десет хиљада србских  логораша, а он се вратио кући једва жив, са тридесет колограма  телесне тежине. Сада када се пресаберем, не сећам се да је неко од мојих «пелцованих» другова из основне школе жив ?

Други догађај се односи на дељење ужине за врме великог одмора, када смо добијали млеко у праху са какаом, топљени сир или џем и неки црни хлеб, све из УНРА пакета, које је Србија добијала од неке међународне организације. Редари су носили велике лонце са млеком из разреда у разред и делили сендвиче по учионицама. Трећи догађај има везе са ужином тако што је некима од нас пало на памет да нахватамо мале сиве гуштере, на порушеној циглани иза Јеврејског гробља, и да их ставимо у пернице девојчицама. У време поделе ужине, пустили смо гуштере из перница и настао је општи хаос у учионици. Дошао је и директор, али се несташлук завршио само опоменама. Наша учитељица Вука Вељановић, била је диван човек, али врло строга према своме сину Мињи, који је ишао са нама у разред. Са нама је био и њен млађи син Дане, дете предшколског узраста, јер вероватно није имао ко да га чува код куће! 

Од догађаја ван школског дворишта вреди поменути наше несташлуке по Новом гробљу. Тада је трамвај, мислим тројка, ишао до Господарске механе и окретао код Новог гробља. У касним сатима враћали су се грађани са посла из града, излазили из трамваја  и кроз гробље ишли према улицама испод Звездаре и на Булбудеру иза гробља. Ми би се увијали у беле чаршаве и мало подаље од главне колско – пешачке стазе завијали и претрчавали од гроба до гроба. Тада још није ни било помена о филму «Маратонци трче почасни круг»!

У летње дане ишли смо на Дунавац, код панчевачког моста испод конфисковане штофаре Владе Илића на купање у топлу и плитку воду пуну жаба. Жабе смо пецали савијеним шпенадлама, на које смо стављали листиће багрема и тако мамили жабе да се упецају на тако импровизоване удице. На Дунавац смо одлазили  све док тамо нису активирали кафилерију, од које је смрдео цео Хаџи Поповац.

У зимсим месецима правили смо «бобове» тако што смо на двоје металних санки постављали неку фосну, на којој је седело по десетак дечака, и у касним вечерњим сатима, се спуштали са Звездаре, улицом Јужни булевар, све до дома културе Браћа Стаменковић. На челу ове скаламерије  седео је  неко од нас са сличугама и управљао. Обично је то био Мика Трта, син тетка Соке и чика Фрање Мешичек - цвећара, који су имали велику башту у Прерадовићевој улици, баш наспрам улаза у Ново гробље, где се данас налази меморијални комплекс посвећен Ослободиоцима Београда. Од Мике Трте сам добио прве сличуге «гвинтерице», што је имало касније утицај на моје бављење спортом – хокејом на леду

Сваке суботе поподне било је обавезно купање, а недељом дека Јаша ме је водио у цркву, а затим у шетњу по Топчидеру или Кошутњаку, за које време ми је причао о свом животу и разним другим животним проблемима, које је успевао да реши. Касније се овим недељним шетњама придружио и мој млађи брат Ђорђе, када је достигао узраст од три – четири године живота. После шетње смо долазили кући на ручак, а поподне после одмора, дека Јаша ме је водио у позориште или биоскоп. Тек касније сам схватио колико сам корисних савета кроз разне приче за живот добио од једног самоуког занатлије, као и манира одласка на јавна места и навике за стицањем нових информација.



Слика из једне од шетњи по Топчидеру

Како су мом деки Јаши биле одузете све радње у граду, био је принуђен да ради код куће. За ту сврху била је изграђена мала монтажна радионица испред куће у дворишту у Милашевој улици, у којој је мој дека радио са чика Стевом Ћопом, који је неком приликом као младић, пропао кроз лед и тако постао инвалид у обе ноге. Док су они правили папуче, моја нана Анка је у дрвеном киоску на Каленићевој Пијаци те папуче продавала. Како је била неписмена али бистра жена, она је сама измислила своју азбуку и бројеве, тако да је беспрекорно водила евиденцију о продатој роби и пазару. Сећам се да су та њена слова и писани знаци били неке куке и караконџуле, које сада могу да сврстам у неко писмо слично коптском или грузијском !

Одмах до ове монтажне радионице била је једна стара крушка, а даље према улици разно воће. На тој крушки сам извео своје прво градитељско дело, а то је била једна платформа од дасаска у рашљама дрвета, где смо некако поставили мали шатор и то је била наша осматрачница, по угледу на Тарзанову кућу да дрвету. Тарзана је у то време глумио чувени глумац Џон Вајс Милер. И ми смо направили ваздушну путању од дрвета до дрвета, тако што смо поставили неке старе металне цеви од водовода, по којима смо се кретали висећи на рукама. Моје друштво у том периоду поред Реље, били су Гоца Дојчиновић из куће са друге стране улице, Милан и Драган Влаисављевић из зграде на углу Милашеве и Улице Војводе Вука, а касније и мој млађи брат Ђорђе.

Чика Стева је био јако добар човек, много ме је волео и дао ми је надимак Бобуле, јер сам био здрав и румен као Боровница, која се на румунском језику изговара «Бобуљ». Он је говорио као и мој дека Јаша Мађарски, а поред тога и Румунски језик. Овај надимак пратио ме је кроз цео живот. Касније сам у Црној Гори у Бару, где сам саградио кућу, дознао етимологију ове речи, јер мештани облутак поред обале мора називају »Бубуљ», што асоцира на једрост и здравље!

У летњем периоду године, када је била сезона коњских трка на Хиподруму код Господарске Механе, мој отац Чедомир је водио са собом, мене и мог млађег брата Ђорђа. Обично смо ишли трамвајем до Господарске Механе, а онда кроз подвожњак пешке до стадиона. Тамо смо гледали како се коњи са џокејима прво загревају у паркуру, онда су посетиоци уплаћивали тикете на кладионицама и на крају се дешавала коњска трка. После које су неки добијали а већина је губила опкладу. Обично је било до десет трка по категоријама зрелости коња и по врсти галоперских и касачких. После трка очево друштво је одазило у неки од ресторана код Хиподрома, где су добитници наручивали ћевапе и ражњиће, и чашћавали цело друштво, расправљали о коњима и на крају певали и радовали се слободном животу после окупације и ратних тегоба.





Објекат Хиподрома у Београду где се и данас налази

Понекад смо прелазили преко пруге и одлазили код чика Смиљанића у ресоран код Шест Топола на рибљи паприкаш и пржену рибу, и тамо уживали поред Саве у друштву дресираног гаврана, који је вешто крао цигарете и упаљаче посетиоцима ресторана. У каснијим годинама студентског живота и сам сам одлазио у суседство.овог ресторана на води, јер сам имао свој самоизграђени «кану» на чувању код мајстора Милана Цветановића, који се бавио изградњом чамаца, малих јахти и једрилица – о чему ће накнадно бити речи..

Једном приликом са нама је на Хиподром пошао и мој дека Јаша. После коњских трка, уместо у кафану, отишли смо код декиног даљњег брата деда Ђуре кројача, који је становао на Бановом Брду, одмах изнад Хиподрома. Посета је очигледно била раније договорена, јер после кафе и ракије, деда Ђура изнео је једну од неколико виолина, које је поседовао и дали су је мени да је пробам. Виолина је била тамно браон боје са дубоким звуком, а по величини «трофртаљка» или виолина за жене. Договор о цени је пао и ја сам постао власник виолине «Матијус Тир», у категорији нешто испод «Страдиваријус» виолина. 

Сада је наступио други део плана, о коме ја ниса имао појма. Кроз неколико дана одвели су ме са виолином на први спрат једне зграде у улици Двадесет седмог марта, одмах изнад Ђушине улице, код приватног професора музике, који се звао чика Ферман. Он је помоћу звучне виљушке наштеловао виолину, испробао је и рекао да је одлична са звуком који «вуче» на виолу ? Слушао сам шта причају, а онда сам ја дошао на ред. Стао сам поред клавира и од мене се тражило да понављам са «ла» тон који чујем. Испитивали су мој слух ! Положио сам тест и добио нотне свеске и термине за долазак  на приватне часове музичког образовања.Тако су ми поред редовне школе на леђа натоварили и свирање на виолини. 




Објекат на Лондону у коме се налазила Музичка школа Моктањац

После две године припреме код чика Фермана, положио сам пријемни испит у музичкој школи Мокрањац, одмах испод раскрснице код Лондона. Ту сам био одређен у класу код професора који се звао Рафајло Блам. Почели си часови солфеђа и других предмта и ја сам морао по два сата дневно да вежбам код куће. Али поред класичне музике мене је срце вукло према свирању џез музике, нарочито када сам чуо како то ради Стефан Грапели са Џанго Рајнхардом ! Набавио сам ноте и прионуо да вежбам. Једном приликом у четвртом разреду музичке школе остао сам сам у учионици и окрено класику на џез. Професор Блам се изненада вратио, чуо шта радим и сав бесан ми саопштио да је за мене боље да се испишем из школе, него да ме избаце, Тако се завршило моје музичко образовање на пола пута до дипломе средње музичке школе. Али сам «на слух» могао да одсвирам сваку мелодију коју чујем.

За време школских распуста моји родитељи су ме одводили у село Стојник, код деда Живана и баба Савете, који су живели у заједници са очевим петим братом чика Вељом и стрина Бориком. Они су имали четири сина и две ћерке, Грују, Милисава, Душана и Стевана и ћерке Загорку и Радмилу. Домаћинстно је било имућно. Поред окућнице у центру села, која је била велика око једног хектара, издељена у неколико посебних «воћанца», башту и кућевно двориште, и двадесетак хектара имања, домаћинство мога деде Живана, имало је око сто оваца, десетак крава, два бика и два вола, пар коња, неколико паса «балканских» гонича и једну огромну штајерску кобилу, која се мени чинила као слон. Ова кобила била је коришћена само да вуче плуг или дрљачу. Волови су вукли теретна кола, а коњи су били за јахање или да вуку фијакер или чезу. Полудивње свиње биле су слободне у храстовом забрану у Лесковцу и дохрањиване су повремено кукурузом у клиповима.

Моја обавеза у тој заједници била је да са братом од стрица Стеваном, који је од мене био старији две године, чувам овце на нашим њивама по сеоском атару «од сунца до сунца», а што значи буквално цео радни дан. Баба Савета нам је преко ноћи спремала за сутра дан у плетеној од вуне, шареној торби, која се звала «шареница» печено пиле, погачу, заструг са сиром и кајмаком и малу дрвену сланицу. Крчаг за воду смо носили посебно. Спавали смо попреко на великом дрвеном кревету у соби за мушку децу, на ланеној постељини и сламарици пуној шушке од кукуруза, а покривали се шареним, вуненим, изатканим ћилимима. Јели смо за посебном «софром» за децу. У сред куће била је «оџаклија» посебна просторија два са два, за сушење и чување меса и сланине, кроз коју је ишао дим од огњишта и од шпорета из кухиње. У кухињи је био смештен и велики дрвени «разбој» на коме је баба Савета ткала разна платна, ћилиме или поњаве за кућну употребу.

Рано зором деда Живан нас је будио и делио радне обавезе. Најстарија браћа са чика Вељом, ишли су на обраду њива, Душан је био задужен за краве, волове и бикове, који су били смештени мало даље од куће у Малој Њиви, где је био и виноград. А женска чељад је била под командом баба Савете, задужена за кућне послове око исхране, млека, сира и кајмака. По повратку оваца у сумрак, биле су обавезне да све овце измузу. После чега су овце пуштане наизменично сваки дан у друго «воћанце». По завршетку распуста престајала је ова сеоска идила - враћали су ме у Београд у сасвим другачији животни амбијент.

Некако у то врема завршио сам и основну школу и уписали су ме у Трећу београдску реалну гимназију на углу Његошеве и  улице Светозара Марковића, код Цветног Трга. Наступила је нова фаза у мом животу оријентисана према Извиђачком одреду Сава Ковачевић и клизалишту на Ташмајдану. И даље сам боравио код деке Јаше у Милашевој улици, одакле сам заједно са Рељом одлазио Бистричком улицом и улицом Старина Новака ( сада Жарка Зрењанина ) до Ватрогасне команде, ( сада је то покривени базен на Ташмајдану) . Одатле смо по дијагонали кроз полууређени парк излазили до Мадере, прелазили Булевар и улицом Светозара Марковића стизали до гимназије. Школа Алексе Шантића је тек почињала да се гради, на локацији изнад великог потпорног зида према дворишту наше гимназије.





Наша учионица налазила се на првом спрату у десном крилу објекта, према улици Његошевој. Изнад улазног хола налазила се на првом спрату велика фискултурна сала, а физичко образовање је предавао професор Лука Берковић, иначе један од најактивнијих чланова у управи Извиђачког одреда Сава Ковачевић. Разредни старешина нашег разреда била је професор хемије и физике Емилија Струнџарић, коју смо сви звали тетка Ема. Ликовно образовање је предавао Бранко Станковић, бивши фудбалски репрезентативац, препознатљив по специфичном начину ходања. Географију словенац професор Франц Мехле, са јајастом главом и споријазом на потиљку, који је становао у комшилуку код мојих родитеља у Држићевој улици број 2.



Мој разред из Треће мушке реалне гимназије у Београду

Професор физичког образовања, Лука Берковић је већину мушкараца из мог и осталих разреда у гимназији уписао у извиђаче. Тако сам се и ја нашао у Трећој чети одреда Сава Ковачевић коју је предводио Мики Михајловић, ученик седмог или осмог разреда гимназије, који је становао у Хаџи Ђериној улици одмах иза угла од ресторана Домовина. Мики је за нас прваке био одрастао момак, као и остале четовође - брђани  и планинке - брђанке, у нашем одреду. Сада не могу тачно да се сетим ко је све био у нашем воду, али знам да је ту био Борко Симоновић, кога смо звали Ченгеле, мој каснији кум, Бранислав Урошевић, кога смо звали Ушке, Милутин Мркоњић, кога смо звали Мрка, Бранислав Ивановић, кога смо звали Брана, Браца Веселиновић, кога смо звали по имену, Иво Матковић, кога смо звали по имену, Коста Рибар кога смо звали Браца, и други.



Трећа чета извиђачког одреда Сава Ковачевић

Наш одред Сава Ковачевић, био је  добро организован и јако активан. Скоро сваког викенда, сваки вод је ишао посебно на коначење, углавном у околину Београда, а за време распуста све чете ишле су посебно на логоровање, а цео одред на смотру Извиђача Југославије. Увек у другој републици и на другу локацију. Приликом логоровања полагала су се вештарства и потребни испити за једну, две или три звездице, од чега је зависило напредовање у звању и хијарархији саваког појединца. Из овог периода важно је да напоменем утицај брђана Мирка Ковачевића и планинке Дивне Магазиновић, на моје касније животно опредељење. Наиме они су тада већ били студенти архитектуре и на сваком извиђачком походу су ме водили у неки од манастира, који су били у близини нашег одредишта. Тако сам на крају средњешколског образовања, једини од ученика радио матурски рад из ликовног образовања, на тему "Србска средњевековна архитектура".

После неколико година извиђачког стажа, са осам вештарстава, три освојене звездице и завршене Шумске школе у Жировниси догурао сам до звања четовође. У Жировници сам био у истом шатору са Мишом Брозом, који се понашао сасвим природно и другарски. После завршене Шумске школе имао сам своју чету, са три вода извиђача, који су били седам до осам година млађи од мене. Чета се звала «Орлова Браћа» у оквиру одреда Сава Ковачевић. Имала је свој одговарајући извезени симболом са жутим двоглавим орлом у једном круги и натписом имена одреда и чете по ободу круга. Ова апликација се носила пришивена на левом рукаву извиђачке униформе.

Сваки извиђач имао је своју чланску карту у који су се поред основних личних података уписивала положена вештарства и звездице као и подаци о биваковању, логоровањима и смотрама на којима је појединац био присутан. Све ја функционисало под окриљем и са подршком Војске Југославије нарочито у погледу опреме и прибора за камповање и дужи боравак у природи. Били смо полетарци припремани за руководиоце у војсци, или за специјалне јединице када одрастемо. Тек сада схватам колики је заправо значај ове организације био за целу заједницу.

Од бројних биваковања и логоровања у најлепшој успомени ми је остала смотра свих Извиђачких одреда Југославије на Фрушкој Гори у Чортановцима, на Палама код Сарајева и на Тјетишту на реци Сутјесци, где се сада налази меморијални комплекс и споменик Сави Ковачевићу, затим логоровање на Ђоровом Мосту изнад Јошаничке Бање и зимовање у Чаталану, планинарском дому ПД Ртањ на Копаонику. Биваковања је било пуно, али она су били само припрема за разна такмичења на већим скуповима. 



Извиђачка чета Орлова Браћа одреда Сава Ковачевић – 1958 година

Када сам постао четовођа, одвео сам своју чету на логоровање у Слано код Дубровника, Ја сам тада имао деветнест година, а моји извиђачи око дванаест. Дигли смо камп у једном општинском маслињаку, поред мора и самостално боравили три недеље. Тада нисам ни био свестан, колику сам одговорност преузео на себе да реализујем. Све се лепо завршило, од набавке и спремања хране, преко дежурства и планиране обуке која је реализовано успешно. Све извиђаче сам научио да пливају, да куваји, да перу судове и да чувају ноћну стражу по четири сата, на смену.  Мој Млађи брат Ђорђе био је део тима са својим друговима. Када смо се вратили кући, мајка није могла да га препозна на први поглед, јер је за овај ктатак период порастао 12 сантиметар и престигао ме у висини,

У току школовања у нижим разредима Треће београдске реалне гимназије  на углу Његошеве и улице Светозара Марковића, поред редовних школских активности и учешћа у описаном извиђачком животу, у зимским месецима одлазио сам на Ташмајдан на клизање по леду. Имао сам сличуге «гвинтерице» са којима сам врло брзо успео да савладам правилно кретање по леду, већ у дванестој години живота. Мој отац је имао колегу, који се иселио у Канаду, па смо га замолили да купи и пошаље нам једне праве хокејашке клизаљке за мене. Тај човек се звао Михајло Вијук. Он је купио клизаљке и послао, али је погрешио број, тако да сам добио нове клизаљке марке ЦЦМ, али број 46. Звали смо их «дечији гробови».





Идуће сезоне отишао сам на клизање са новим клизаљкама, које су на мојим ногама личиле на скије, и врло брзо сам привукао пажњу директора стадиона у изградњи, који се звао Руди Рено. Позвао ме и предложио ми да заменимо клизаљке. Ја сам пристао и тако сам добио половне, али одговарајуће професионалне клизаљке. Том прилико Руди, како смо га касније звали, питао ме дали желим да тренирам хокеј  на леду, јер је он лично хтео да оснује тим стадиона Ташмајдан са младим играчима. Ја сам пристао.





Хокеј клуб Ташмајдан у Београду -


Објекат Пете београдске гимназије на ташмајдану у Београду

Тако се тежиште мога живота и активности пребацује у зону Ташмајдана и Пете београдске гимназије, јер је неко по налогу Министарства просвете угасио Трећу београдску реалну гимназију у деведесетдеветој години постојања, а наша генерација је управо положила Малу матуру, Заједно са Рељом ја сам прешао у пети разред Пете београдске гимназије, која се пре тога звала Прва женска гимназија. Са нама се у истом разреду нашла и наша школска другарица из основне школе Снежана Жикић. Разредни старешина била нам је професорка србског, књижевности и француског језика Јелка Костић.




Мој разред у Петој београдској гимназији

У новом окружењу Реља и ја смо поново седели заједно у другој клупи левог реда до прозора, Врло брзо смо се хомогенизовали у мешовитом одељењу и постали једна од најбољих одељењских заједница. Што се спорта тиче имали смо, иако најмлађи у школи, најбољи рукометни тим, што је чика Душко Стефановић, доајен рукометног спорта код нас, одмах приметио и заволео нас. Просечна оцена свих ученика у нашем разреду била је изнаг четворке и тако смо постали лидери у школи. Мој таленат за организацију, делимично усавршен у Извиђачкој организацији, допринео је да постанем председник разредне заједнице, што смо доказивали успесима на интерним школским такмичењима у спорту, музичким наступима и разним представама, које су се одржавале у Великој сали.

Већ идуће године изабарли су ме за председника и разредне и школске заједнице., на ком месту сам остао до краја школовања, односно до велике матуре. Овај хвалоспев је вероватно и последица неких опажања са стране, која се неминовно дешавају, али су обавезе биле јако велике и односиле су се поред редовно учења и на координацију целокупног културног, забавног и спортског живота целе гимназије. Сарадња са појединим професорима задуженим за одрђене ресоре, са разним институцијама и појединцима ван школе, и сарадња са свим председницима разредних заједница у гимназији. У нашој гимназији сваке недеље одржавале су се најпознатије игранке после Лазарца, на којима је свирао оркестар Душана Каваје а певао Тића Петровић, спортски турнири у кошарци, рукомету и гимнастици, разне представе и литерарне вечери итд.



Рукометни тим нашег разреда у Петој београдској гимназији

У току гимназијских дана, остале су ми у сећању лепе успомене, са летовања, која смо групно проводили по камповима Феријалног савеза дуж Јадранске обале. Обично смо ишли у групама од најмање пет феријалаца, због попуста на превозу, и по унапред договореном аранжмну, боравили серијски у неколико одмаралишта од Истре до Улциња по 15 дана у шаторима. Купали смо се по цео дан, а јели храну са казана, што нам уопште није сметало да будемо сретни, весели и здрави !

Поред свега овога, почео сам активно да тренирам хокеј у клубу који се прво звао «Плава Крила», јер је ЈАТ хтео да финасира Рудијеву замисао. Када је ЈАТ одустао, клуб је променио име у ТАШ и некако се одржавао од прихода самог стадиона, а онда се појавиоло Спортско Друштво Београд, кога је спонзорисао МУП Београда и Србије, и тако смо постали ОХК Београд. У својој седамнестој години постао сам првотимац, центар трећег «напада» са Наумовићем и Савићем, који су били крила. Нешто касније фузионисали смо и ХК Авалу, и тако добили доброг голмана, Рашу Шемсединовића и два добра бека Руса и Крнету. Имали смо изузетног кондиционог тренета Жику Живановића, доцента са ДИФа и два тренера за игру Петра Зенона Пољака и Луја Матеку Канађанина. Председник клуба био је Живорад Бакочевић звани Жика Баковац. У том периоду ОХК је био једини тим у Југославији, који је био у стању да победи Јесенице у Београди, а код њих да игра нерешено. Партизан и Звезда су били наше муштерије, како се то каже у жаргону. Били смо вицешампиони у држави Југославији.





Поред свега овога, преузео сам обавезу да будем тренер јуниора. Ни сам не знам како се то десило, али Управа клуба је била задовољна, јер сам вероватно имао урођене педагошке особине, које су други позитивно оценили. Ми смо били аматрски тим, изузев три мађара из Суботице, Деција , Лација  и Микушке, којима је плаћан стан, а добијали су нешто пара на руке. У Београду су били зими, а лети су се бавили пољопривредом у Хоргошу. Сви првотимци су имали бесплатну храну и пола литра црног вина, у кафани «Мали Таш» преко пута моје гимназије и Палилулске пијаце на углу. На турнеје смо ишли са колективним пасошем, а на припреме у Чехословачку месец дана пре сезоне. Тако сам као спортиста и гимназијалац, поред Чехословачке, обишао Швајцарску, Баварску, Аустрију и Бугарску.

После тешке повреде у Бугарској, када су ми при блоку на мартинелу, поломили карлицу, кичму и ребра, морао сам да паузирам, али сам наставио да клизам и одржавам тренинге са јуниорима. Тада сам већ био студент на Архитектонском факултету и доживео сам да моји јуниори заиграју у првом тиму ОХК Београда.

За овај труд, касније пред пензију, зарадио сам пет година радног стажа у рангу бављења врхунским спортом од јуна 1960 до августа 1965 године.

Сада се враћамо на Пријемни испит за упис на Архитектонски факултет у Београду септембра месеца 1961 године, који је био обавезан за све оне који су хтели да се упишу на овај факултет. За овај испит спремао сам се целе претходне године. Мој деда Благоје Живковић, мајчин ујак, иначе бивши директор гимназије у Ужицу, одвео ме је код професора Пиве Караматијевића, који је водио катедру за Ликовно образовање на Архитектонском факултету. Он ми је обатио пажњу на то како треба да изгледају ликовни радови, који се позитивно оцењују. Ја сам иначе имао дара за цртање, али сам са овом информацијом добио и знатну предност. Тако сам упорно вежбао и усавршио графичку технику, која се може сврстати у неку врсту «кубизма», успешно сам положио пријемни испит, и нашао се у групи примљених бруцоша.



Објекат Техничког факултета у булевару код Вуковог Споменика

Прва и друга година студија биле су јако напорне, а посебно за оне студенте, који су завршили гимназију, јер је поред бројних вежби, колоквијума и испита, савладати основну писменост инжењерског графичког изражавања Посебна отежавајућа околност је био услов давања испита по систему “година за годину“, посебно тешки предмети су били Нацртна геометрија, Перспектива , Котирана пројекција и Конструкције један, техничке области у којима се ништа не учи у гимназији. Прва три предмета држао је познати професор Петар Анагности, а Конструкције један, професор Петар Крстић, који је захтевао да цртежи буду беспрекорни, као да су изашли из штампарије.

Из овог периода образовања, позната анегдота за целу генерацију је био „случај“ мог потписа са парафом МИБО, на једном од радова из Нацрте геометрије. Пред пуним амфитеатром професор Петар Анагности је шетајући са краја на крај махао мојим радом и указивао студентима да мора да се рад потписује пуним именом и презименом - иако је свако од нас имао свој посебан редни број. Морао сам да устанем и да се извинем професору. Међутим све се добро завршило, јер сам имао одличне оцене на радовима и колоквијумима, тако да ме професор ослободио од полагања испита из ова два предмета и за оба премета дао ми оцену десет. Тако сам постао главна мета за остале, којима су ови предмети били „камен спотицања“ за даље студије.

У летњој сезони одлазио сам са друговима на Ада Хују на купање, код „Графичара“.трамвајем до Господарске механе, затим преко шина до обале Саве, а онда чамцем до Графичара. Тада сам добио жељу да имам свој чамац и уписао сам се у АКК – Академски Кајак Клуб, који се налазио у улици Димитрија Туцовића, на пет минута хода од нашег стана у Челопечкој улици. Тамо била и једна радионица са алатима и инструктор који је давао савете, како да се праве кајаци од авио – шпера или  кануи од јасенових и борових куваних летвица..



На Сави код Шест Топола радња Милана Цветановића

Ја сам се определио за кану, сакупио сам мало пара и на постојећем клубском моделу, који се у жаргону звао „беба“, од куваних борових летвица за оплату а преко куваних јасенових ребара, са резорцинским двокомпонрнтним лепком и бакарним нитнама, направио кану за мирне воде, дужине пет метара. У то време није било пластичних смола, боја и лакова, тако да смо тако добијено корито, „облачили“ у ланено, сликарско платно, а затим га бојили масном бојом и када се осући шмирглали па поново бојили... и тако неколико пута. Изнутра смо чамац мазали топлим фирнајзом исто тако, неколико пута. На крају се цео чамац лакирао словеначким лаком за „чолне“ и то је био крај. Чамац који је био мање од тридесет килограма тежак, ноћу смо однели на рукама до Саве и дали га на чување, код познатог градитеља мањих јахти и једрилица мајстор Милана Цветановића.




Топчидерска река код Завода за новчанице – 1963 година

Сада је река Сава и Дунав, за мене и моје другове, Буцу, Милана и мог брата Ђорђа постала омиљено место за разоноду, купање и пецање. На овако изграђени кану, додао сам монтажно, „трапезно“ једро и тако смо могли без напора да се крећемо узводно све до Остружничког моста. Кану је имао толико плитак „газ“ да смо уз Топчидерску реку ишли све до Завода за израду новчаница, као и кроз канале на Макишу, а на Дунаву смо улазили дубоко у Јојкићев канал. Поред мог тамно плавог кануа, на Сави је било још само два слична. Један жуте боје, је имао мој старији колега са студија, Пеђа Ристић звани Исус, који је имао на доњем шпицу Аде и колиби на дрвету, и један светло плаве боје неки пензионисани официр чијег имена не могу да се сетим. Тако смо уживали у реки Сави, која је у то време била полу провидна вода, светло зелене бије. Касније када сам дипломирао, тај чамац сам продао за лепу суму новца, од које сам могао да купим половног „фићу“.



Ада Хуја на сави – година 1964

После друге године, студенти су бирали смерове – пројектантски или конструктерски. Ја сам се определио за пројектански смер и нашао се у пројектантском атељеу професора Клиске, а у атељеу за урбанизам код професора Михајла Радовановића, званог чика Миша.

Сада је режим студија постао мало више опуштен и академски. И даље је било много предмета, али је још увек важио принцип по систему “година за годину“. Ми на пројектантском смеру имали смо и конструктерске предмете, али у мањем обиму од другог смера и обратно. Пред крај четврте године бирали смо тему за Дипломски рад, и ја сам изабрао тему „Град будућности“ на катери код чика Мише. Тема је усвојена и ја сам за пар месеци урадио овај, први одобрени рад, из области теорије урбанизма са малом књижицом и шесдесет графичких прилога у боји. И предао га у Деканат иако још нисам положио једини преостали испит код професора Ромића из предмета Теорија армирано бетонских конструкција.

На овај испит излазио сам три пута и добијао оцену девет, али професор Ромић, ме три пута враћао са усменог да би ми дао оцену десет. Ствар је била нејасна. Молио сам чика Мишу да професору Ромићу објасни мој случај, и да сам ја задовољан са оценом девет. На крају се испоставило да сам ја требало да будем показни узорак за студенте конструктерског одсека, како један пројектант може да добије десетку, јер професор Ромић никоме са конструктерског одсека није хтео да да највишу оцену. Разлог нејасан али окончан.

Некако у то време, оженио сам се са колегиницом са студија Вјером Грегов, касније Милосављевић и ускоро смо добили ћерку Јелену, малу бебу рођену у седмом месецу, са само кило и седам стотина грама тежине. Живели смо са мојим родитељима и млађим братом Ђорђем, у стану од 35 квадрата. Сећам се да сам дипломски рад цртао на табли од панел плоче, која је била постављена на шиваћој машини.у спаваћој соби испод прозора.

После ове авантуре, заказана је одбрана мог дипломског рада. Пред пуним амфитеатром нашег факултета и комисијом у саставу професори: Урош Мартиновић, Чика Миша Радовановић, Борко Новаковић, Богдан Богдановић, Божидар Петровић и Мића Димитријевић. Поред студената са моје и других година, било је и доста асистената и демонстратора, јер је овакав дипломски рад уствари био експеримент. Рад сам изложио у дозвољеном року, одговорио на пар питања и добио десетку. Експериментални рад је успео, и ја сам постао академски грађанин.


Одбрана Дипломског рада – година 1964

Од овог догађаја није прошло неколико дана, а ја сам се нашао у Институту за архитектуру и урбанизам Србије, преко пута Деканата и одмах иза Амфитеатра, у коме сам одбранио Дипломски рад. Био сам позван на интервју, код директора арх Милорада Мацуре, по препоруци професора Уроша Мартиновића. Заменик директора је био арх Богдан Стојков. Новембра 1965 године био сам примљен у Институт заједно са Миленијом Јовановић, касније Марушић, која је била у истом атељеу код професора Утоша Мартиновића, и седела одмах до мене. Институт се налазио у бившој дипломској сали са галеријом на којој се налазиo директор, заменик директора, секретарица и рачуноводство. У приземљу је било двадесетак столова са колегама, од којих сам неке познавао од раније. Ту сам затекао , Божидара Хајдина, Живу Влаховића,  Стојана Калика, Милана Лојаницу, Предрага Цагића, Недељка Боровницу, Наду и Воју Пејовиће, Љиљану Пекић, Ранка Радовића Александра Оцокољића....и друге.

Исте 1965 године организован је и Први курс посдипломских студија из урбанизма на нашем факултету, и ја сам се нашао у групи полазника овога курса. У исто време почео сам са сарадњон на научно – истраживачком раду код професора Несторовића, који се односио на Историју архитектуре између два рата. После неколико месеци позвао ме је професор Урош Мартиновић и питао дали бих желео да пређем одређено време, да радим у Градском заводу за урбанизам Београда, чији је генерални директор у то време био пуковник арх Александар Ђођевић. Пристао сам и фебруара 1966 године, нашао сам се у групи код арх Бране Јовина и инг Јоце Катанића, који је у то време био доцент на Грађевинском факултету, која се бавила проблемом Аутопута кро Београд и Трансветзале од Панчевачког моста до Аутокоманде. 

У оквиру мог првог ангажовања у Заводу, 1966 године поверили су ми прво израду Урбанистичке анализе постојећег стања на траси аутопута кроз Београд - у оквиру Урбанистичког завода града Београда. А затим израду ДУПа реконструкције два блока поред Каленићеве пијаце, између улица Његошеве, Невесињске, Маршала Толбухина и Банијске - који су се налазили у зони захвата Трансверзале. Специфичност овог урбанистичког захвата, била је ивична градња, са очувањем коте венца свих објеката и пробијање мање попречне саобраћајнице и једном блоку, наспрам мале пијацете формиране у суседном блоку. Материјали фасадна опека и умерена пластика фасада.



ДУПа реконструкције два блока поред Каленићеве пијаце, између улица Његошеве, Невесињске, Маршала Толбухина и Банијске


а затим на основи интерног конкурса у Заводу, добио сам и разраду ДУПа реконструкције блока у Београду између улица: Таковске, Цвијићеве, 29. Новембра и Војводе Добрњца - у фази пројектовања. Планови су усвојени на Савету за урбанизам града Београда и реализовани у наредном периоду. Урадио Предлог разраде и допуне ДУ плана блока између улица: 29. Новембар, Цвијићева, Војводе Добрњца и Ђуре Ђаковића у Београду. Основни проблем код овога блока, била је велика пренасељеност у постојећем стању, тако да је економичност реализације захтевала велику планирану густину настањености од цца 2.000 становника по хектару. План је усвојен, а блок је реализовало беогдско предузеће ГП Дом.



ДУП блока између улица: 29. Новембар, Цвијићева, Војводе Добрњца и Ђуре Ђаковића у Београду



Идуће 1967 године Скупштина града Београд, проширила се и на приградско подручје Београда и обухватила општине Лазаревац, Барајево, Сопот, Младеновац и Гроцка. Како у Београду нисам имао решено стамбено питање, самоиницијативно сам се јавио за рад у Сектору за спровођење планова. Моја пријава је прихваћена и постављен сам за шефа одсека за општине Барајево, Сопот и Младеновац.





У Сопоту смо имали полузавршен стамбени објекат, који сам ја као студент пројектовао, а финасирао мој отац Чедомир, да би имао кућу ван града, до свог брата ,а мог стрица чика Жарка. Мој надређени у послу био је помоћник директора за овај сектор пуковник арх, Андрија Менделсон, а ја сам имао службу са десетак запослених.

После увида у затечено стање ове три Општине и уз консултацију са субјектима планирања, направљен је редослед израде потребних
планских докумената. Ту је приоритет добила Општина Сопот и Барајево, за које су исте године израђени документи Одређивања граница насељених места и зона за изградњу кућа за одмор. Оба документа су усвојена од надлежних органа. Поред тога добио сам задатак да израдин ДУП реконструкције центра Сопота, јер се појавила могућност улагања срестава од сране Републике Србије. Овај план је урађен и усвојен 1968 године, када је и почела изградња три колективне стамбене зграде, једног стамбеног насеља са 36 индивидуалних објеката, Дома Здравља, Дома Културе, два школслка објекта и пратеће инфраструктуре.

У слободно време, исте године, радио сам и два конкурсна рада. Конкурс за тржни центар у Булевару Лењина на Новом Београду, као и Конкурсни рад за стамбено насеље "Јулино брдо" у Београду. На исти начин године 1969. Радио сам Конкурсни рад за меморијални комплекс "26. Јули" у Скопљу – и добио откуп ван конкурса,






затим Конкурсни рад за споменик Космајском партизанском одреду на Космају, у коме је основна идеја била да се направи спомен – хотел, који ће имати корисну функцију, а деловати као монумент, а не само армирано бетонска структута, без корисне функције. Нажалост ова идеја није била прихваћена, тако да до днас Космај нема основни туристички објекат







као и интерни конкурсни рад "Модел Београда 2000-те године" у оквиру Урбанистичког завода града Београда. Овај рад је поред осталих уврштен у годишњак Урбанистичког Завода, као једини предлог који предвиђа двоструки обилазни прстен око Београда, што се данас после 40 так година, показало као неминовност.





Идуће 1970.године, у оквиру редовне делатности у Заводу урадио сам  Програм за израду ДУ Плана за центар Младеновца, са покривеном пијацом и низом других предлога, од којих се реализовала само идеја Аутобуске станице.






као и Урбанистички документ Одређивање граница насељених места на подручју општине Младеновац. Оба урбанистичка документа су усвојена од стране надлежних органа Опшине и Града. Постипломске студије из урбанизма су се ближиле крају и ја сам исте године, одбранио свој магистарски рад са називом: "Одређивање области решења у процесу парцијалне реконструкције града применом аналитичко-графичке методе"- тако сам исте 1970 године у струци стекао звање магистра урбанизма.

Наредне 1971 године, био сам позван да пређем у Пројектни биро Енергопројекта. Који се тада налазио у Његошевој улуци, одмах преко пута Каленићеве пијаце, у једном од блокова за које сам раније урадио ДУП реконструкције. Прихватио сам позив и маја 1975 године почео да радим са арх Зораном Бојовићем. Послали су нас у Нигерију, у државу Кано, где је требало да се уради седам ГУП ова за седам већих насеља Трећи члан тима био је географ Никола .Mанојловић, који је касније дошао да ради у ИАУС.







Отишли смо у Кано, где су нас сместили у једну велику вилу са атријумом и доделили нам послугу од пет особа; кувара, возача, баштована, батлера и ноћног чувара. Како нисмо могли да добијемо геодетске подлоге, набавили смо од неке Канадске авиогеодетске компаније авионске снимке и почели са обиласком терена и израдом методологије и прикупљање документације за израду генералних урбанистичких планова за седам градова у Нигерији. Неких од имена тиг градова сећам се и данас: Гварзо, Рано, Хадеђа, Бинин Куду, итд. Обишли смо и Универзитетски центар у суседној држави Кадуна у истоименом граду и прибавили посојећа употребљива документа.

Са прибављеном документацијом вратили смо се у Београд, и тада су наступили проблеми. Генерални директор Енергопројекта био је Живко Мучалов, иначе и члан Управног Одбора СД Београд, а директор пројектног бироа арх Милица Штерић, иначе маћеха мог школског друга Војкана Милановића. Позната је била по томе што се на свим пројектима потписивала као главни пројектант. Нисам ни знао да је имала план да формира атеље за урбанизам, где би ја био главни урбаниста.

Док се наш тим бавио овим послом, Енергопројект је у Ибадану, уговарао израду пројекта за комплекс Сајма у Лагосу, тако да је овај посао, иако врло сложен и озбиљан. у финансијском смислу бино неки „цубок“ уз главни посао. Ја то нисам знао, а од нас је арх Милица Штерић тражила да одмах напаравимо неку визуелну импровизацију и презентацију будућег изгледа ових градова, како би импресионирала Владу државе Нигерије, а ми за тај посо нисмо још увек имали ни геодетске подлоге. Ја сам реаговао наивно и професионално, и указао да такав приступ има низ могућих негативних последица. Добио сам одговор да у бизнису нема академског приступа – и то је био крај наше сарадње. То се десило октобра месеца 1971 године. Сада разумем ситуацију, али је касно. После тога Зоран је урадио пројекат за сајам у Лагосу, који је изведен и ушао у анале  светске архитектуре.

У међувремену имао сам једну авантуру са одласком у Канаду, која је трајала месец дана. Отишао сам код раније поменутог очевог колеге чика Михајла Вијука у Виндзор, да видим има ли могућности да се запослим у струци. На око сто писама добили смо негативан одговор, јер се Канада налазила у фази рецесије. Полагао сам тамо на једном коеџу тест интелигенције, који су оценили са 190 IQ.





Резултат је био фрапантан за њих и поновили су тест, који је дао исте резултате. Послали су ме у Биро за запошљавање, код неке Енглескиње, која је личила на печеног пацова, који говори чист Лондонски „кокни“. Погледала је мене, моја документа и резултате теста и предложила ми да неко време радим у Градској Чистоћи.





Чика Вијукова кућа и Кадилак у Виндсору – купљено на кредит

 Одмах сам разумео да им нису потребни интелигентни православни Срби. Када сам схватио механизам живота грађана у систему „контролисаног расизма“, сталног задуживања и борбе за физички престиж. Видео сам да у таквом друштву неме места за мене и моје неоправдане илузије -  и вратио се кући.

Децембра месеца исте 1971 године Општина Сопот је формирала сопствени Осек за урбанизам. Јавио сам се Председнику и одмах су ме оберучке примили на посао децембра месеца исте године. Наставио сам да радим на започетим пословима око реконструкције Центра Сопота. Урадио сам. Елаборат урбанистичких услова за  стамбено насеље "Дукинац I" у Сопоту са програмским решењима за 36 индивидуалних стамбених објеката и вршио надзорна реализацији стамбеног насеља "Дукинац I" и других објеката, који су се реализовали у центру варошице.

Од мало пара које сам имао саградиосам другу кућу изнад Сопота, у намери да постојечу продамо и купимо стан у Београду,а ова да остане као викендица. Међутим мој отац није био сагласан са том идејом, тако да сам изграђен објекат у „сивој фази“ продао колеги Пери Антоновићу из Београда. А од добијених пара приступили детаљној реконструкцији постојеће куће од коте 0.00.




У слободно време у периоду 1972 – 1973 године урадио сам Конкурсни рад за урбанистичко решење центрланог дела града Бањалуке – и добио откуп.














Затим Конкурсни рад за два биоскопа у Пожаревцу – где сам поделио 1 награду,







Затим Конкурсни рад за урбанистичко решење централног дела града Куманово и идејни пројекат Дома културе





.У редовној делатности урадио сам Пројекат партерног уређења центра Сопота и вршио надзор на реализацији тог пројекта, и дао основну концепцију за зонинг ГУП а Сопота, који се радио у Заводу за урбанизам града Београда, који је инициран у елаборату ДУП а реконструкције овог насеља од још 1968 године.



Током вршења „волонтерског“ надзора на реализацији објеката и партерног уређења Центра Сопота, дошло је до сукоба интереса измеђи Општине као Инвеститора и Извршиоца радова ГП Градње из Београда. Руда се сломила преко моијх леђа, јер као надзорни орган, нисам хтео да учествујем на старни Општине, која је била мој послодавац, и то сам скупо платио измишљеном афером „клевете председника државе“, због чега сам тренутно одпуштен са посла и покрнуто је против мене кривилно гоњење против државе и народа ! Тада сам схватио да је добра намера најбржи пут у животни пакао, јер ми се у исто врме, када сам ради реконструкције срушио стару очеву кућу и брак распао. Тако сам имао четири муке у исто време. После овога догађања, нашао сам се као погорелац у гаражи са гомилом кућног инветара, поред срушеног стамбрног објекта.  Али Бог је велик и јавља се када је најтеже. Новембра месеца 1974 године, иако сам био под истрагом, примљен сам поново на посао у моју матичну радну организацију Институт за архитектуру и урбанизам Србије, захваљујући мом колеги и пријатељу арх Недељку Боровници, који је сад био технички директор Института.

Захваљујући ангажовању добрих људи, а пре свега Чеди Милошевићу председнику Привредног суда Србије и мом куму Борку Симоновићу, вештом и познатом адвокату, ова паланачка ујдурма је током времена разрешена у моју корист, али никада нисам добио писану сатисфакцију. Бог је злотворе казнио тако што су двојица умрли од рака на мозгу, а трећи од инфаркта на дан ћеркине свадбе! Поука је била велика и гласи „Чини другом оно што желиш себи“!

Од новембра 1974 до априла 1980 године радио сам у разним пословима, које ћу набројати хронолошким редом. У години 1974. урадио сам Методологију и радни пројекат за израду Просторног плана и ревизиjу ГУП-а Прибој., затим Понуду и радни пројекат за ГУП Бијело Поље, затим Понуду и радни пројекат за студију: Евакуација отпадака и смећа у Новом Саду.затим Понуду и радни пројекат за урбанистичко решење туристичко - рекреативног центра Борићи у Сјеници. Као и Истраживање "Руралне карактеристике сеоске заједнице Кривељ код Бора - карактеристике куће и кућишта" и Методологија вредновања алтернативних просторних модела за просторни план РП комплекса Кривељ код Бора. Некако у то време Институт је почео да ради на разним пројектима туристичког развоја Старе планине, па смо тамо одлазили често




Стара Планина зима 1975 године - Гиле, ја, чика Дуле и Неша



Затим ДУП центра Партизанске Воде на Златибору Затим Ревизија ГУПа Општине Чајетина, Затим координација израдом Просторног Плана Општине Чајетина Затим координација израдом Просторног плана подручја посебне намене Златиборске Површи Затим Урбанистичка уређајна основа насеља Рибница на Златибору Затим координациај израдом Ревизије ГУПа Општине Прибој затим координациај израдом Просторног Плана Општине Прибој .

1975 године био сам ангажован на. Координацији израде урбанистичке уређајне основе насеља Кушићи СО  Ивањица. Овај план радио сам са Проф. арх. Петром Вуловићем. Тадашњим законом ова врста плана није била предвиђена, али је уз сугестију тадашњег Помоћника министра за урбанизам Др Димитрија Перишића, план рађен, као пилот пројекат. Тек много касније појавила се у законодавној материји ова врста планова, али сад под називом Урбанистички пројекат. и елаборат Анализа могућности адаптације и доградње поткровља на територији општине Палилула у Београду. Затим Урбанистички Пројекат Пословно – Спортског центра у Бару са арх Бранком Бојовићем, затим је дошло до реализације тромесечне консултантске мисије у Гвинеју Бисао,






Хотелски објекат у Бисау


Мита и ја


Лет за Бубаку у архипелагу Бижагос

где сам урадио Тезе за израду детаљног урбанистичког плана центра Бисао у Гвинеји Бисао (у оквиру консултативне) .затим Методологију за израду ГУ плана града Бисао у Гвинеји Бисао - теза за валоризацију природних услова, постојећих насељских фондова, мреже и капацитета објеката друштвеног стандарда и упутства за израду графичких прилога (у оквиру консултативне мисије) и израда теза за просторни план и пројекат уређења \ изградње острва Бубака у Гвинеји Бисао




Дружење на Обреш Публикаш-у

После консултативне мисије у Гвинеји Бисао године 1976. Упознао сам моју садашњу супругу Душицу – Дуду Младеновић, која је била лекар стоматолог. Оженили смо се и венчали у манастиру Каленић и идуће године добили ћерку Александру. Једно време смо живели у гарсоњери, коју сам добио на привремено коришћење, од Мише Јевића, директора Стамбена задруге „Победа“, а онда смо прешли на Дорћол у Тадеуша Кошћушког 34, код Дудиних родитеља. Она је била јединица, а стан довољно велики за све нас. Адаптирали смо две собе у поткровљу и тако обезбедили потребан простор за комфорно становање. 

У Институту сам радио на ДУП у Центра Ваљева са доц арх Милан Лојаницом и доц арх Предраг Цагићем- ИАУС, затим Урбанистички пројекат уређења реке Градац – Ваљево са проф арх Светиславом Личином, затим Сепарат: Поткровље Београда кроз "Модел Палилула" затим Руковођење израдом Просторног плана општине Чајетина. затим  Руковођење израдом плана Специјалне зоне Златиборске површи. затим Руковођење израдом Просторног плана општине Прибој затим Руковођење израдом Ревизије ГУП-а града Прибој.

Године 1977 руководио сам израдом ГУ плана насеља Чајетина. Затим сам урадио Пројекат пијачног комплекса у Књажевцу. Затим сам ван рада у Институту учествовао са доц арх Миланом Лојаницом, на Југословенском конкурсу за урбанистичко - архитектонско решење Центра Исток у Требињу - програмски део  и освојили 1 награду.

Године 1978. Руководио сам израдом ДУПа бање Горња Трепча - студија о урбаном  сервису и плански део задатка. Затим сам учествовао у изради Просторног плана подручја РЕИК Колубара - студија о мрежи насеља. Затим сам  Руководио израдом ДУ плана  центра Партизанских Вода на Златибору. Руководио израдом УУО насеља Рибница на  Златибору. У делатност ван Института био сам ангажован од стране Комбината за производњу алиминијума и бакра у севојну на Истраживању могућности реализације куће од  алуминијума са излагањем 3 прототипа на XII Међјународном сајму технике у Београду









Тим радника из Трешњице ангажован на изради контејнерских објеката – година 1978


затим у изради Хексагоналних монтажно – демонтажних структура од алуминијума - рад са Илијом Тодоровићем, дипл.инг. метал. - ауторизовано. Затим на изради Пројекта монтажног ресторана радне организације "Трешњица" из Титовог Ужица. Затим сам урадио Пројекат монтажног ауто-сервиса АМК из Титовог Ужица.
     
Године 1979. Координирао сам радним тимом за ревизију ДУП-а  центра Чачак. Затим сам руководио израдом ДУП-а центра Ваљево затим сам руководио израдом програмског дела и анализе стања за  УА пројекат блока "Алваџиница  II" у Чачку. Затим сам руководио израдом предлога допуне урбанистичких услова за реконструкцију блока између улица: 29. Новембра, Војводе Добрњца, Ђуре Ђаковића и Цвијићеве у Београду. И израдом Урбанистичке уређајне основе насеља Кушићи Општина Ивањица са проф арх Петром Вуловићем У делатности ван Института урадио сам Пројекат Ватрогасног дома у Ивањици у монтажном систему челик - алуминијум; за РО "Металац" из Ивањице. Затим Пројекат ентеријера уређења пословног простора за РО "Интерпромет" из Београда. И Програм усавршавања концепције и производње кућице од алуми-нијума за РО "Слободан Пенезић-Крцун" из Севојна.

За овај период ангажовања и рада у Институту вредно је напоменути прелазак са класичног система награђивања на систем рада „у акорду“, који је подразумевао велико унапређење и повећање ефикасности рада, које се остваривало на тај начин, што је сваки уговорен посао био претходно финансијски и организациона обрађиван тако, да је формиран радни пројекат са радним задацима за сваког извршиоца. Тако је постизана стимулација, контрола квалитета рада и рокова. Као и могућност ангажовања појединца на више послова истовремено. Руководиоци појединих пројеката били су одговорни и задужени за испуњење рокова и контролу рада и награђивања тима извршилаца. Просечни приходи појединих активних  радника института, повећали су се неколико пута !

У оквиту мога интересовања ван Института, тема у вези са гравитацијом, је за мене била важна и актуелна још из периода пре студија на Архитектонском факултету, тако да сам се врло рано придружио раду у "Аматерском друштву за изучавање човека и свемира" лоцираном на Старом граду у Београду. тамо сам упознао разне људе, разних профила и различитих нивоа образовања. од професора факултета до замлата  и психички поремећених особа, наравно  полицајаца и војника, који су пратили рад друштва. Председник друштва био је сада покојни Слободан Петковић, који је преживео Матхаузен и теме летећих тањира врло озбиљно схватао, 

Некако је био упознат са информацијама да је  Трећи Рајх радио на тој теми, што је данас позната чињеница, др Оберт Херман, Виктор Шаубергер, Франц Колер, др Роберт Опехајмер ... и дуги. извори информација са Тибета и преко медија Марије Орсић.... има све на мом сајту..... а израда модела у "Заводима Шкоде" у Чешкој. сви инжењери и радници су побијани 1945, прототипови уништени, тим инжењера Немаца депортован у САД,  а сва документа уграбили Руси.

Како сам, и сам виђао ове мистериозне летилице, јер сам пуно времена проводио ноћу ван града, почео сам да размишљам о томе како функционишу и како се крећу, без инерције. са Слободаном, који је био лаборант на ПМФ-у, радио сам на разним моделима и на крају смо дошли близу решења, препознали смо "Каундин ефекат" и да је светлећи омотач око летилице уствари плазма..... данас то знају и Руси и Американци, и поседују такве летилице, али ми тада нисмо могли да нађемо решење за погон и материјале овако смишљених летилица - то је била баријера!

Као последица овога истраживања у ноћним сатима, јавила се доста дебела свеска, са поглављима и изводима из целокупне познате физике у то време, и информација до којих сам могао да дођем. Тако да сам због ове теме после 20так година истраживања издао књижици " Заборављено знање предака", преко  "ИП Запис", да бих ауторизовао идеју о "коефицијенту негативне тежине", који се јављао као нови параметар за разумевање ове појаве, ово је заинтересовало и мог пријатеља професора др физике Мићу Ракића и тада студената филозофије  физике, Велимира Абрамовића, који су написали рецензије за ову космогонију. Ову књижицу написану за узак круг читалаца које занима ова специфична  материја, можете да погледате на сајту





У даљем раду на овој теми, користећи ноћне сате ( за лакше довођење мозга у алфа стање ) , и пријем информација, из "Космичког информационог поља",  почеле су да долазе нове информације. И тако сам 1995 године предао пријаву код Завода за патенте у Београду за признање ауторства за два светска патента за магнетне генераторе ! После годину дана претраге у Заводу, одбранио сам  патентни захтев за пријаву "Торзиони и Компресиони магнетни генератори" - на изложби у Дому војске југославије, на Тргу Републике, мој рад је добио златну медаљу за проналазаштво, са ликом николе Тесле, априла месеца 1996 године. имао сам још једну презентацију у Дому инжењера и техничара, код Ексцелзиора. а тада се појавија ЈНА као заинтересовани партнер, за реализацију ове идеје и уређаја у 27 варијанти и модификација. Овај део приче може да се прати на сајту који прилажем 

http://skrivenosaznanje.blogspot.com/2011/04/projekat-magen.html

Тако сам ступио у ближи контакт са пуковником Богосавом Стојменовићем и пуковником Светозаром Радишићем из Генералштаба. Сарадња је требало да се одвија у фазама, али околности санкција против Србије и друге трансформације у друштву и војсци, нису ишле у прилог реализацији ове намере.

Међутим, за врма кампање "Милосрдни Анђео" 1999 године, када су наши западни спасиоци Србију и Београд "милосрдно" засипали радиоактивним материјама, изненада се појавила идеја да првобитну верзију из књижице „Заборављено знање предака", прилагодим разумевању ширег читалачког аудиторијума, и за седам ноћи уз асистенцију непознатог "ментора" успео сам да стручни текст ове књижице преобратим у стиховану научно популарну верзију, у осмерцу. са насловом " Скривено сазнање предака",






Ни сам не знам како се то десило, али од тада уз мању концентрацију, могу да описујем разне појаве и процесе у стиховиме ! Тада се појавила издавачка кућа "ИП Мирослав" и 1981 године је ова књижица презентирана на Сајму књига у Дому синдиката, у малом тиражу и одмах распродата. Касније сам овој верзији књижице додао коментаре, који појашњавају исказане мисли у римованој форми, и тако је настала трећа верзија, која се налази на мом сајту.

http://skrivenosaznanje.blogspot.com/2011/05/uvod.html

Сада је активност око треће верзије усмерена на договор са потенцијалним издавачем. Желим вам чисту савест, здравље и спасење душе. срдачан поздрав. Божидар са геслом :  Ум - удружена мисао - учимо да мислимо !

Почетком 1980 године добио сам позив од КМГ Трудбеника, да пређем у ту радну организацију на место главног инжењера Развоја. У то време  КМГ Трудбеник је тада имао око десет хиљада запослених радника и био седма фирма у свету. Позив је био изазован и ја сам уз сагласност колега из Института, априла1980 године почео да радим у КМГ у. До краја те године Развој КМГа под руководсвом инг Бранка Михајловића се конституисао и радио неке текуће активности. Тада је Бранко био постављен за генералног директора фирме, а ја сам постао руководилац Развоја.

Године 1981 бавио сам се Анализом остварених резултата КМГ "Трудбеник" у индустријској градњи стамбених насеља: Браће Јерковић,   Коњарник, Блок М5 и 70, Блок 70а и Бањица, који је касније публикован и кориштен као радни матерјал за саветовање о ефикасности производње. затим Утврђивање техно-економских параметара за вредновање примарне конструкције у индустријализованом грађењу станова и Утврђи­вање оптималних распона у систему крупнопанелне грађе стамбених објеката. затим Конципирање и руковођење истраживачко - развојном темом: "Пројектовање и оптимизација материјала за двослојне монтажне фасадне паное у индустријализованој градњи".затим Израда програмских скица за изградњу 400 станова на територији Треће месне заједнице на Врачару - Београд. Затим Утврђивање критеријума и методологије вредновања конструктивних подсистема за индустријализовано грађење станова: техно-економски    критеријуми и методологија, за потребе Института техничких наука, САНУ. Као и Реферат и учешће на Саветовању о стамбеној изградњи у Београду, које је организовала Скупштина града Београда.

У делатности ван КМГ- а наставио сам сарадњу са Севојном и урадио Програм, пројекат и технолошко решење производног програма; "Лучни самоносећи помоћни објекти од алуминијума" - ауторизовано; за потребе Ваљаонице бакра и алуминијума "Слободан Пенезић-Крцун" из Севојна. А затим и Програм, пројекат и технолошко решење производног програма: "Монтажно-демонтажни објекти од дрвета и алуминијума - Дрвал" -ауторизовано; за потребе 




Ваљаонице бакра и алуминијума "Слободан Пенезић-Крцун" из Севојна. Као и Реферат на Првом Југословенском саветовању о примени алуминијума у грађевинарству, одржаног у Нишкој Бањи под називом: Нека искуства у развоју монтажно-демонтажних објеката од алуминијума и комплементарних материјала.



Разне могућности модуларног система контејнера



Исте  1981 године дошла је на ред и одбрана, од раније пријављене докторске тезе, под називом: "УТИЦАЈ ГЕОМЕТРИЈЕ ОБЈЕКАТА НА ЕФИКАСНОСТ СТАМБЕНЕ ИЗГРАДЊЕ НА ПРИМЕРУ УЖЕ ТЕРИТОРИЈЕ ГРАДА БЕОГРАДА" код проф Др Ранка Трбојевића на Архитектонском факултету у Београду. Докторска теза је брањена у истом амфитеатру, где сам шеснаест година раније бранио Дипломски рад. Поред професора са архитектонско и Грађевинског факултета, одбрани су присуствовале колега из КМГ Трудбеника и другови из Гимназије и Института. Амфитеатар је био пун. После одбране сви смо отишли у Клуб Инжењера и техничара у улици Кнеза Милоша, код хотела Ексцелзиор, да прославимо овај догађај.



Пријем дипломе за звање Доктора техничких наука од Ректора Београдског Универзитета Унковића

Године 1982 дошло је до реализације међудржавног уговора између Алжира и Југославије о трансверу грађевинске технологије и изградње станова у Алжиру.. Посао је требало да се реализује преко пословне заједнице ИМПРОС, која је од КМГ Трудбеника и ГП Рада затражила да оформи Радни Тим за уговарање овога посла. Из обе радне организације одабрани су најискуснији инжењери. За руководиоца ове Радне групе именован је Ивица Радосављевић др математике из ГП Рада, а за заменика руководиоца моја маленкост. Како се руководилац групе „мало слабије“ разумео у пројeктовање, координацију посла је препустио мени и преосталим искусним инжењерима.из обе фирме.

Посао се уговарао „кључ у руке“ за уговорену цену од 920 УСД/м2. Обим посла је био 30.000 социјалних станова у Алжиру, (цца 600.000 м2) Реализација је била предвиђена за целу оперативу Југославије из свих република, по пет фирми на једном градилишту , као и обука Алжираца да се користе грађевинском технологијом, која ће им бити продата у склопу посла. Моја основна улога је била да се бавим израдом програма, и оптимизацијом предложених идејних решења за објекте за задату цену ! Ова фаза посла је успешно окончана и отворено је дванест градилишта у осам „вилаја“ – алжирских округа. Тиме је моја обавеза била испуњена.





Локација наше куће у Бару

Исте 2008 јула месеца били смо на летовању у Бару, у приватном смештају у Шушњу, одмах изнад Велике плаже. Од познаника сам чуо да се у Доњим Маровићима, одмах изнад Војне касарне, у маслињаку продају плацеви са повољном ценом. Упознали смо групу валсника из породице Јововић, који су после деобе продавали  дедовину, и купили смо један плац од четири ара, на месту са кога се видео цео Бар, као на длану. Нисам ни сањао да ће ово место постати локција мог двадесетогодишњег личног ангажовања на изградњи и уређењу, на само тог плаца, него и целог насеља, које је на крају бројало тридесет шест објеката, са улицом, канализацијом, водоводом, струјом и телефонима.





Следеће године у Сопоту сам са мајсторима скројио од дрвета монтажни објекат у облику мале пирамиде. и са малим камионетом смо га однели у Бар и монтирали за пар дана. Објекат смо покрили са алуминијумском „гралбит“ филијом, тако да одбија сунчево зрачење, унутар простора од 12 м2 исковали смо сећије у круг и то је било довољно да се удобно преспава, Кували смо на плинском шпорету ван објекта испод маслине, а туширали се у мало већем дрвеном вецеу, са топлом водом, која се грејала у црном цреву на свом путу од 200 метара удаљеног извора до нашег плаца.

Током времена овај ниво викендашког стандарда се дизао, и на крају после уграђених две хиљаде кубика камена и хиљаду кубика песка, то је постала каскадно уређена парцела, са каменим спратним објектом, конобом, резервном цистером од педест кубика воде и засадима смокава, винове лозе, лимунова, мандарина, нарова које сам сам, својим рукама засадио и две триста година старе маслине.



Стекао сам пуно пријатеља мештана, ецц Владу Лукшића, проф Васка Поповића, арх Драгана Дедића, и друге и често смо се окупљали око рибљег роштиља, доброг Црмничког вина, и седели до касно у ноћ по ладовини. Долазиле су ми у госте и моје колеге из Института и заједно смо уживали у овој идили, до 2000-те године, када сам овај објекат продао, јер је Црна Гора, деловањем Мила Ђукановића и његових западних ментора, постала мафијашки, антисрбски оријентисан амбијент, у коме се више нисам осећао удобно и сигурно.



Године 1983 посао је проширен и на израду ГУП а реконструкције и  Упоредну пројектантско - технолошку анализу предложених урбанистичких решења и пројеката за стамбене објекате за поједине делове Орана и за град Анаба у Алжиру. Поред овога појавио се и потенцијални посао преко ГЕНЕКСа за изградњу стамбених објеката у Ирану, у систему Баукема из Источне Немачке. Од Института Баукеме, била су предложена.пројектна решења, која смо после анализе мало изменили и самњили од предвиђена двадесеттри елемента по објекту на двдесетдва. Одмах су нас позвали у Берлин и на лицу мест нам одали признање за рационализацију. Показали су нам њихове производне погоне и технологију рада у три смене, без депоније елемената на градилишту. Све је функционисало беспрекорно, као на филму. До посла није дошло из разлога који мени нису били познати. Затим Методолошке основе за. Конципирање индустријског грађења станова Урбанистичко - технички и технолошко-економски аспекти.

Године1984. Израђена је  студија: "Елементи за даље усмеравање стамбене изградње у КМГ "Трудбеник".

Године 1985. Учешће у раду комисије и изради елабората: "Анализа услова и могућ-ности развоја ОУР-а "Мирко Томић"   у Сталаћу. Затим Формулација пет истраживачко-развојних пројеката за конкурс Основне заједнице науке Београда (са мр Слободаном Отовићем).

  1. Оптимизација звучне апсорпционе способности АБ и преднапрег-нутих таваница и зидова у функцији побољшања еколошких услова становања.

  1. Истраживање и освајање производње Лаке, преносне, модуларне оплате за грађење објеката у високоградњи.

  1. Истраживање могућности примене челичхих влакана од белих лимова у технологији производње фибер бетона.

  1. Изналажење, освајање и примена производа оптималне санитарне ћелије стана   за потребе стамбене изградње.

  1. Конципирање програма развоја и унапређења технологије, произво-да и материјала у грађевинарству на територији недовољно развијених подручја СР Србије (предлог за потребе Фонда).

У далатности ван КМГ Трудбеника урадио сам елабора „Конципирање и реализација прототипова монтажно-демонтажног система објеката СЕВАЛ 2 (за Ваљаоницу бакра и  алуминијума "Слободан Пенезић-Крцун" - Севојно).

До краја мог ангажовања у КМГ Трудбенику, априла 1989 године, бавио сам се углавном праћењем реализације ових пројеката, као и сарадњом са разним подизвођачима кроз учешће у раду семинара, скупова и Жирија на сајму Грађевинарства у Београду.

Од 1989 до 1992 године имао сам период индивидуалног ангажовања кроз покушај да знање које имам, пласирам кроз делатност мањих предузећа, али у условима санкција од стране Запада према Србији, тржиште интелектуалног рада, било је све мање повољно за ову концепцију. Ипак у овом периоду реализовао сам неколико пројеката: ДУП Слободне Зоне у Ковину  затим Развој, примена и пласман ауторизованог система монтажно-демонтажних објеката од дрвета и алуминијума "ДРВАЛ" за потребе мале привреде.затим Пројекат и реализација прототипа продавнице у Бару у систему ДРВАЛ. Затим Пројекат и реализација Одморишта на Аутопуту Београд-Ниш на локацији Бегаљичко Брдо.

Затим Пројекат трговачко-угоситељско-пословног центра (ТУП) код сервиса WА Аутокоманда, Београд. Затим Пројекат ТУП центра на Брестовику, СО Гроцка. Затим Пројекат ТУП центра на Тресијама, СО Сопот Затим Израда идејно-програмског решења производног погона ЛРЦ у Барама, СО Кнић. Затим Аналитичку процену околности и фактора који отежавају и успорава-ју развој предузетништва у области мале привреде (непоузданост партнерских односа, рестриктивна пореска и развојна политика, нагло гашење инвестиционих потенцијала и др.) и на крају .Израда главног пројекта за доградњу погона гранулације ПЕВГ-а у ХИП Петрохемији, Панчево.

Коначно јануара месеца 1992 година , по трећи пут се враћам у своју матичну рану организацију Институт за архитектуру и урбанизам Србије, у којој ћу остати све до краја законом одређеног радног века, децембра 1997 године. У овом периоду наставио сам да се активно бавим разним пројекрима и задацима.

Током 1993 године био  сам ангажован, као заменик директоре у . активности  Агенције Црвеног Крста Србије за смештај 2,300.000 избеглица из Босне и Херцеговине и  Хрватске у Србију, уз финансирање пројеката од стране УНХЦР-а. Када смо за непуну годину рада потрошили око 8 милиона далара, Агенција је реструктурирана, Вероватно смо "брзо" трошили средства ?

Мој посао се састојао у томе да на територији целе Србије истражујем могућности за колективни смештај избеглих лица у разним напуштеним објектима или кроз изградњу „социјалних насеља“. Предложене локације и објекти расматрани су на мешовитој комисији, и после одобравања буџета разрађиване код нас у Агенцији, и лицитиране према извођачима радова. Реализовали смо за непуну годину дамна буџет од око 8,5 милиона долара.

Године 1994. радио сам у тиму за Генерални пројекат везе аутопутева Београд - Ниш и Јужног Јадрана; Пут М-25 Ниш - Приштина; на теми за просторно - програмске елементе. Затим на одељку „Урбо - економска валоризација стамбених објеката ниске изградње у оквиру монографије "Урбанистички модели градског становања у ниским групацијама" - Посебна издања ИАУС, 1994.
.
Године 1995. Наставио сам са радом на Генералном пројекту везе аутопутева Београд - Ниш и Јужног Јадрана; Пут М-25 Ниш - Приштина; просторно-програмски елементи. Затим сам урадио Експертно мишљење о избору локације за Пословно-спортски центар у Бару са арх Бранком Бојовићем. Затим  Урбанистички пројекат прве фазе ДУП-а флексибилне зоне; Пословно - спортски центар у Бару. Затим сепарат  Међусобни утицаји пројектантско-економских и других аспеката у префабрикованој изградњи стамбених објеката; часопис Изградња, бр. 10,  1995.  (стр. 451-457) као и сепарат Оптимизација урбанистичких капацитета у процесу блоковске рекон-струкције града; у монографији "Становање из садашњости ка буду-ћности", Министарство грађевина и Архитектонски факултет, 1995. (стр. 417-429).
  
Године 1996. Урадио сам сепарат Нека искуства у смештају избеглица из Босне и Херцеговине и Хрватске у Србију у периоду 1992 - 1993., у монографији "Просторни аспекти трајног насељавања избеглог становништва", Посебна издања   29, ИАУС,  1 996. (стр. 41-55). Затим чланак Утицај пројектантског концепта на ефикасност префабриковане стамбене изградње, часопис Архитектура и урбанизам бр. 2, 1996.  (стр. 53-60). Затим Приказ затеченог стања у стамбеној изградњи Србије на примеру Београда, Новог Сада, Ниша, Крагујевца и Приштине, у оквиру монографије "Темељне одреднице обнове градова у Србији" Посебна издања ИАУС,1996. Затим Саопштење на научном скупу "Програми и пројекти размештаја и изградње насеља и објеката за избеглице,   организатори Министарство грађевинарства и Архитектонски факултет, Београд, 1996. тема: "Нека искуства у смештају избеглица из Босне и Херцеговине и Хрватске у   Србију у периоду 1992 - 1993. Затим Пројектни задатак и координација израдом за ДУП прве фазе привредрие   зоне Бара - лука Бар, са арх Бранком Бојовићем, арх Драганом Дедићеи и тимом сарадника – вероватно највећи захват простора за било који ДУП од цца 270 Ха, урађен до тада код нас.





затим Пројектни задатак за тржно-пословни центар "Приморка" у Бару. Радни пројекат за војну луку Валданос као и сепарат Приказ затеченог стања у друштвено усмереној стамбеној изградњи Београда - обнова градова Србије књига 1

У слободној делатности, ван Института године 1996. Пријавио сам и одбранио патентни захтев (до израде прототипа) "ТОРЗИОНИ И КОМПРЕСИОНИ МАГНЕТНИ ГЕНЕРАТОРИ" - за који сам добио Златну медаљу са ликом Николе Тесле на изложби "Проналазаштво" - Београд, април 1996. године. После чега су уследили контакти са ВЈ у вези реализације овог пројекта, што је напред већ описано. Детаљније податке о овом пројекту можете погледати на мом сајту


Године 1997. Написао сам чланак „Развој   нашег   грађевинарства   -   нови   програми   на сајму   "Грађевинарство '97" - уводник у Часопису "Изградња", бр. 5/97 затим Приказ затеченог стања у друштвено усмереној стамбеној изградњи Новог Сада, Ниша, Крагујевца и Приштине у периоду од 1961. - 1995. - Обнова градова Србије, књига 2 Затим Приказ затеченог стања у друштвено усмереној стамбеној изградњи у Србији у периоду од 1961. - 1995. са освртом на екстремне појаве у регионалним центрима - Обнова градова Србије, књига III (или "Изградња") затим Просторне погодности и ограничења у планирању и пројектовању магистралних саобраћајних коридора - посебно издање ИАУС затим Приступ изради ДУП-а Привредне зоне Бара, Лука Бар - посебно издање ИАУС.




Посебно бих желео да нагласим моје приватно ангажовање на изради пројеката и реализацији два конака у манастиру Витовница, где ме је одвео инг Драган Премовић и упознао са оцем Тадејем. Отац Тадеј је био годишњак моје мајке Вере. Завршио је пре рата Трговачку академију, али је због болести плућа, отишао у манастир. Болест се повукла и он је постао велики духовник и прозорљивац. Током рада на овим објектима јако смо се зближили. Расматрали смо разне теме од духовних до космичких. Невероватан обим сазнања овога човека, оставио је на мене изузетан утисак и поштовање. Схватио сам да је прави начин сазнавања космичка веза кроз ментално поље и духовну смиреност. Њему сам посветио касније написан есеј за осам ноћи - "Скривено сазнање", које можете видети на мом сајту.





Некако у то време, сакупили смо мало новца и приступили адаптацији и реконструкцији , нашег дворишног објекта на Дорћолу. Идеја је била да се приземни објекат са диспозицијом основе у облику ћирилићног слова П, затвори тако да се формира улазни хол, и да се кров окрене тако да се ослањају на калкански зидови према суседним парцелама. Тако се у централном делу објекта формиао хол кроз две етаже, са галеријом а квадратура се дуплирала са 70 на цца 150 м2. На спрату су биле  три спаваће собе и купатило, а у приземљу велика дневна соба са камином, трпезарија, стамбена кухиња и купатило. Све повезано са холом. Наравно да је ова активност изазвала завист код станара из предње зграде, који су живели у конфискованим, петособним становима, тако да је инспекција долазила сваки други дан, али посао је био легалан. Груби радови су били завршени уочи Божића исте године. Касније смо исти објекат, у коме смо живели скоро две деценије, а Дуда од детињства,  продали и дошли да живимо у Сопот, у стамбени објекат, који сам ја два пута зидао на истом месту. Тако сам се после 25 година, вратио у насеље, које сам као млади урбаниста конципирао и делом изградио центар варошице и неколико стамбених насеља. .





























После одласка у пензију 1997 године, ступам у контакт са инг Ратком Пантовићем, рођаком мог пријатеља инг Николе Трифуновића, који ради у Москви, а изразио је потребу за сарадњом са неким искусним архитектом. Срели смо се у Београду и договорили о сарадњи. Тако сам се истог месеца нашао у Москви, одакле смо лир џетом Инвеститора, отишли у Казањ, република Татарстан. Тамо смо са рођаком председника Шамијева, обишли неколико објеката и локација и одабрали три теме за почетак сарадње. Прва тема је била реконструкција једног великог анекса од цца 3,000 м2 за робну кућу „Силена“, друга тема је била израда идејно – програмског решења за пословни центар у улици Баумана ( наша Кнез Михајлова ) са површином од цца 15,000 м2, а трећа тема је била програмска анимација за дврац на језеру у сели Бела Брезводнаја од цца 6,000 м2.

По повратку из Русије у Београд, позвао сам у сарадњу арх Зорана Бојовића и арх Славишу Петровића, да заједно урадимо овај посао. Добили смо пола уговорене суме, као аванс и урадили уговорени посао. Наш послодавац је добио пројекте, сакупио групу извођача и отишао у Казањ. Све до 2003 године нисмо се чули, јер је Ратко, у фази реализације имао велике проблеме са тимом, који је сакупио. Пројекат адаптације самоуслуге "Силена 17" у Казању - Република Тартарстан, ЗНД (тимски рад са арх С. Петровицем) Урбанистички пројекат пословног центра у Улици Бауман у Казању -Република Тартарстан, ЗНД (тимски рад арх са З. Бојовићем) Програмско – просторна анимација дворца у Белој Брезводбној  (сам.)









Године 1993 поново ступам у контакт са инг Ратком Пантовићем. Овога пута је тема била израда идејног и главног пројекта за стамбени објекат од цца 1,500 м2 на обали Волге у насељу Доње Мелково. Пројекат и извођење Виле од 1.500м2 у Доњем Мелкову – Москва урађен је у Москви и објекат је изведен у условима екстремно високе подземне воде – успешно. Затим је следила понуда за надоградњу објекта и реконструкцију фасаде на објекту Красбанке у Москви. Идејно решење је урађено, али фасада није изведена.







2005 Пројекат и извођење Виле од 3.500м2 у приградском насељу Шервуд – Москва. Захтев инвеститора је био да се објекат  ради у стилу Руске "усадбе", односно као мали дворац, са великим улазним холом, одвојеним просторима за домаћина, апартманима на спрати и рекреативни садржајима у сутерену са базеном и зимском баштом, зенитално осветљеном.....Поред овог објекта на парцели од 2,5 Ха урађен је и посебан објекат "бање", као и посебан објекат за послугу и термо - техничке уређаје.











 За детаљније информације о објекту погледајте линк   



2006 Пројекат Урбанистичког решења  приградског насеља Котово, град Москва,  и три  Основна типа луксузних стамбених објеката од цца 250, 350 и 450 м2. Пројекат је усвојен и плаћен, али је реализација препуштена другим понуђачима !












2007 Започела је понудом за реконструкцију једног од објеката у комплексу компаније „Kриогенмаш“ у Балашихи у Подмосковљу, са израдом програмских скица за тај објекат и објекат портирнице.
















Пројекат и извођење доградње фабрике чоколаде Конфаељ у Красногорску – Москва. На врло лошем терену, изпројектован је и изведена  доградња четвороспратног производног простора, а надоградња административног дела је остављена за другу фазу.









За истог инвеститора била је по његовом захтеву, урађена и варијанта фасаде за Тржног Центра на суседној парцели, која је требало да симболизује цвет „камилице“ – ромашке, како је он називао свог сина ( ! ) без измене АБ конструкције објекта, која је била реализована.








Поклон-Пројекат и извођење Припрате на манастиру Сабора Св Архангела на  Тресијама, под Космајем , Србија. Слика говори за себе. Поред ове доградње урађен је пројекат и изведен мали конак као и уређење целог манастирског комплекса са инфраструктуром и паркинзима.





               

Пројекат и извођење адаптације и доградње хотела 6.000 м2 у Завидову – Москва. Објекат је био предвиђен као викендица, два пута нестручно дограђиван, без вертикалне АБ конструкције. На крају по трећи пут се предлаже тотална реконструкција, са обухватањем објекта АБ конструкцијом у приземном анексу, са допунским садржајима за хотелске функције и доградњом мансардне етаже за власника.






















2008  Пројекат доградње погона у фабрици ПВА у Крњачи – Београд
              


Пројекат и извођење колективне стамбене зграде у Смедереву – изведено и усељено. Специфичност ове локације је трапезна парцела. Предложена су уместо два - три улаза, тако да је остварен већи број мањих станова - повољних за локално тржиште.










Пројекат колективне стамбене зграде у Пожаревцу


Пројекат и извођење индивидуалне стамбене зграде 500м2 у Алтинову – Москва. Објекат са дневним боравком кроз две етаже са галеријом и спаваћим собама на спрату, а у подкровљу атеље са угаоно позиционираном лођом.













Пројекат и извођење индивидуалне стамбене зграде 500м2 у Мамонтовки – Москви Објекат са дневним боравком кроз две етаже са галеријом и спаваћим собама на спрату, са анексом за базен , на врло скученој парцели.












Израда Плана Генералне регулације стамбено – пословног насеља „Источни логор“ 12ха у Центру Требиња, Р. Српска – План је урађен и усвојен, са укупним кпацитетом од цца 90.000 м2 стамбеног и пословног простора. <<<<специфичност плана је постојање пет посебних инвеститора, од којих је сваки имао посебне захтеве. 






















2009 Поклон - Пројекат обнове и реконструкције Храма Св Стевана у селу Бабама –

.




Владика Шумадијски Јован, освештава темељ


аутор са мајстор Миладином из Раниловића













2010 Пројекат објекта за производњу стерилних ПВЦ кеса за плазму и крв у Абу Дабију





   

Пројекат и извођење објекта Управе градње у Переслави – Русија са предлозима за смештај радника у контејнерском објекту. Објекат управе градње је урађен као монтажна, дрвена, скелетна, струтура на површинској АБ контра плочи, са изменом тла. Зидови су обложени споља водоотпорним таблама, са термоизолацијом и плочама од пресованих панела, обрађених тако да се види природна структура материјала.











Објекат од контејнера за смештај радника са трпезаријом









Програмско – Урбанистичко решење Хотела са 3 зваздице и два ресторана на  Лењинградском Шосеу број 303 у Москви. Ова програмска студија рађена је у више варијанти за локацију у непосредној близина аеродрома Шереметвеј. Садржај објекта је предвиђао два ресторана. Један експрес а други хотелски. Смештајни капацитет је планиран на 200 кревета у другој и 80 кревета у трећој фази, са једним малим објектом иза предвиђеним за прву фазу заједно са експрес рестораном. 










2011 Предлог Урбанистичких Услова за Ветропарк Трусине код Невесиња, РС.



Поклон-Пројекат за конак манастира Св Николе у Кораћици






2012. Пројекат затеченог стања Фабрике магнезијума у Баљевцу на Ибру за потребу израде Еколошке студије урађен на бази расположиве, непотпуне документације и увида у постојеће стање.











Урбанистички пројекат за две МХЕ (мини хидро електране) на реци Мали Рзав - Језерине и Лазине у Општини Ариље


2013 Поклон - пројекат Парохијског стамбеног објекта у Сопоту, на ојачаном подрумском делу постојећег објекта, који је срушен. Садржај објекта су два трособна стана.






Пројека адаптација и реконструкција стамбено – пословног објекта у насељу Ртањ – Општина Бољевац.
+++++



Напомена- У овај списак Радног ангажовања за 45 година радног стажа није наведено око 500 пројеката за мање стамбене и друге   објекте. Надам се да ћу ускоро реализовати Монографију са детаљнијим коментарима и референтним графичким приказима, корисном за младе колеге. Што се тиче овога материјала он је посвећен мојој деци Јелени, Александри и унуку Николи, који се родио 03.фебруара 2014 године, као и свој другој деци, која ће показати интересовање и спремност, да се уче на туђем искуству , и да свој животни век проживе поштено, радно и смирено !





Уместо закључка један осмерац


    ИЛУЗИЈЕ


Сваки Човек рађа се го

А умире са оделом
,
Све животне Илузије

Остају са мртвим телом.



За спас Душе, мир Духовни

Потребан је нема збора,

Са Господом Ствараоцем

Нема другог договора.



Савест чиста, Разум бистри

Ту за Творца нема Тајне,

У Космосу наша дела

Остављају слике трајне.


Мисли нас кроз Живот воде

На опрезу треба бити,

Замке многе на том путу

Снагом Ума разоткрити


У  Београду,.Април 2014.       

Др Инж Божидар Милосављевић






За ванпрофесионалну делатност молим Вас да погледате мој сајт на Гооглу са линком http://skrivenosaznanje.blogspot.com/


               
        

                 



Прочитај више...

  © Copyright2010 Skriveno saznanje Design by Izrada sajtaDigitalni marketing

PVC stolarija zeolit laminat letovanje grcka Adaptacija stana | Molerski radovi | Spusteni plafoni | Slike i zakon postanja | Opel auto delovi Auto placevi Auto servis vw | Poslasticarnica prica | Moja pekara Back to TOP